Када радимо историјски филм искључиво говоримо о времену данас. Јер, што би тај филм значио да је само историјски? Гледалац мора око себе препознати све манифестације зла које би моглe да утичу на његов живот – каже Зафрановић
„Копаш, копаш, копаш… и онда, докучиш само неких 60 одсто онога што је филм“, каже у разговору за „Дан“ хрватски филмски режисер Лордан Зафрановић, документариста и аутор играних филмова у којима је и на умјетнички начин срочио свој антифашистички политички кредо, који као интелектуалац јавно обзнањује. И, због којег је, како је потврдио и прије неку ноћ у Црногорској кинотеци, на вечери посвећеној његовом недавно преминулом брату Андрији Зафрановићу, и дословно по други пут, сада `90-их, морао да напусти Хрватску.
– Из цијелог свијета су дошле те старе усташе 1991-92, и то је било неподношљиво – прича Лордан Зафрановић, присјећајући се како је морао емигрирати да би спасио голу егзистенцију као и филмски материјал о усташком министру Андрији Артуковићу, на коме је тада радио, и како је изгледао његов умјетнички и приватни живот у Паризу, а потом и Прагу.
Зафрановић је говорио и о томе како је чак размишљао да одустане од филма, јер крик против фашизма који је заједно са својим сарадницима „испустио“ `70-их и `80-их очито није био довољно јак да би зауставио оно што се десило 15, 20 година доцније у Југославији. Он је рекао да га је књига, „Острво Балкан“ Видосава Стевановића, поново вратила филму, успостављајући првобитну „редитељску равнотежу“.
– Имам филм о дјеци Козаре, који се сада зове „Златни рез 42“. Покушавам да га подигнем на другу разину јер је сценарио писан 1986/87. године. Модернизовао сам га и дао му нову димензију, јер сад је и нова естетика у питању, прилагођена малим екранима. Филмови се данас гледају на лап топу или телефону. Тај филм би требало да буде круна свега овог чиме сам се бавио све ове године. Сада сам то подигао на виши ниво, нешто између земље која има те жртве и тог неба горе, а негдје између се дешава тај филм. Добили смо нешто пара у Србији, Чешкој, Словенији, Француској, то је интернационални пројект, доста велик, и увијек је наравно велико питање хоћемо ли то догурати до краја, јер је то један филм који нико не жели – каже Зафрановић.С распадом Југославије много што се распало
• С Вама су на сценаријима радили и велики југословенски писци. Да ли је било сукоба ега?
– Није ту било сукоба, ми смо имали заједнички поглед на свијет и није било неке велике разлике. Било је само разлике у приступима. Ја сам њих учио филму, а они су мени донијели литерарне таленте и били смо заједно добар спој. Све сценарије сам усмјеравао према филму који хоћу да радим. Нацртао бих конструкцију, а они би је пунили оним што ми треба. То је била невјероватна, непоновљива сарадња. Кад се распала Југославија, кад је умро Мирко Ковач, па Данило Киш, Ранко Мунитић, све се једноставно распало…
• Поред филмова, на чему још тренутно радите?
– Сада, радим велику серију са Словацима о Александру Дубчеку, два писца пишу, а ја им цртам конструкцију, драматургију и остале ствари… Кад се ради о великом серијалу, кад се прати неко лице 50 година, све мора имати своју логику, лице своје реакције, морате имати врло прецизне ствари у односима. Јер сваки однос оцртава главни лик као и овог другог, јер сваки пут имамо нова лица која имају мистерију коју доводимо до краја. А, притом, никад откривену мистерију. Никад нећемо заправо знати ко сте ви, или он, то је апсолутна мистерија. Извана знамо ко сте и што сте, али, у суштини, што сте изнутра, то је тотална мистерија, и ту мистерију морају одиграти глумци. А, глумце треба довести до тога да и он постане мистерија, да се не прочита одмах, да не иде с неким гестом који је препознатљив у неким шемама глуме, већ да остане увијек у одређеним стварима без обзира што изговара дијалог који је написан, и информативан, који је драматичан, он мора до краја да остане мистериозан. То најбоље раде амерички глумци, који имају те неке паузе током дијалога, рецимо, гледа са стране, па тек онда изговори дијалог, не изговори га одмах, него га проживи, па га врати. То су све алати којим се служимо да би филм добио нову снагу и да препознаш да имаш посла с личностима које су ти блиске, које су дио овог свијета који ти живиш.Медитеранци, њежни и окрутни
• Често се у Вашим филмовима визуелно намеће море, острво, камен, једна тврда подлога…
– Мени то сада фали, јер живим у Чешкој, то море и тај камен бијели. Али, чини ми се и да сам га довољно понио у себи и да га носим у себи, и да ми је то вјероватно довољно. Припадамо једној медитеранској култури, зато сам можда и најближи по естетици италијанским, шпанским вјероватно, и француским ауторима. Припадам култури која је на моменте врло мекана, што се тиче живота, али је доста тврда када је у питању умјетност. Избацују се велики филмови, који су на моменте сурови. Сјетите се Бертолучијевог „20. вијека“, „Врта Финци-Континија“ од Де Сике, Буњуелових филмова…
• Реалност и имагинација увијек се преплићу с оним прошлим, и то упорно. Како изаћи из тог круга? Да ли Вас на том путу држи инат?
– Није инат, него истраживање. Зло је велика тема. Ми смо сви рођени с истом количином добра и зла. Наше провоцирање зла унутар наше особности – личности, унутар групе или цијелог једног народа је нешто што је фасцинантно, на који начин то почне и како то сврши. Углавном то сврши у великим трагедијама. И то је стална и велика опасност. Нарочито на овом простору набијеном пропагандом и мржњом. То је овдје бомба која може експлодирати сваки час. Значи, ми када радимо историјски филм искључиво говоримо о времену данас. Јер, што би тај филм значио да је само историјски? Гледалац мора око себе препознати све манифестације зла које би могле да утичу на његов живот. Ако то не постигнемо онда нисмо постигли ништа.
Izvor: https://www.dan.co.me