У контексту расправе око појединих рјешења садржаних у Предлогу закона о измјенама и допунама Закона о одузимању имовинске користи стечене криминалном ђелатношћу, јавног дисукурса, аргумената pro еt contra, дао бих пар напомена који могу додатно објаснити сам смисао и домет овог законског текста. Прије свега треба поћи од разумног поимања било ког нормативног акта, његовог домашаја и ефеката који су условљени како квалитетом самог текста норме, тако и спремношћу органа за његовом досљедном примјеном.
У контексту расправе око појединих рјешења садржаних у Предлогу закона о измјенама и допунама Закона о одузимању имовинске користи стечене криминалном дјелатношћу, јавног дисукурса, аргумената про ет цонтра, дао бих пар напомена који могу додатно објаснити сам смисао и домет овог законског текста. Прије свега треба поћи од разумног поимања било ког нормативног акта, његовог домашаја и ефеката који су условљени како квалитетом самог текста норме, тако и спремношћу органа за његовом досљедном примјеном.У том смислу, сматрам да ове законске измјене надилазе свој формално правни домен и шаљу снажну поруку од стране државе у циљу јасно испољене намјере повраћаја незаконито стечене имовинске користи, док истовремено представљају побољшање инструмената који ће органи имати на располагању у том правцу. Помијерањем момента када се може кренути у поступак трајног одузимања имовинске користи (у случају имовинске користи проистекле из кривичних дјела из надлежности СДТ-а ) даје се нова динамика и самим тим шире овлашћења када говоримо о овом поступку.
Наиме, у односу на кривична ђела из надлежности Специјалног државног тужилаштва, потреба издвајања истих била је неопходна будући да се ради о најтежим кривичним дјелима организованог криминала, односно кривичних дјела која по правилу акумулирају највећу незакониту финансијску добит. Такође, ова кривична дјела фокусирана су на корупцију на високом нивоу, почињену од стране лица која имају својство јавних функционера, сходно одредбама Закона о спрјечавању корупције. Кривична дјела – корупција, организовани криминал и финансирање тероризма (и друга) по својој природи су кривична ђела код којих постоји оправдан јавни интерес и легитиман циљ (представљају изразиту опасност по друштво) да би постојала пропорционалност ограничења права на уживање имовине.Важећи закон дефинише да се може одузети она имовинска корист кад суд утврди да постоји временска повезаност између времена у којем је стечена имовинска корист и других околности конкретног случаја које оправдавају одузимање имовинске користи. Ова норма даје простор за индивидуално тумачење у сваком конкретном предмету и не обезбјеђује правну сигурност у црногорском правном систему. Будући да је неопходно обезбједити правну сигурност било је неопходно дефинисати који је то период (10 година) прије и/или послије извршења кривичног дјела. Ово одређење је било неопходно како би се могла одузимати имовинска корист стечена криминалном дјелатношћу спојена са законитом имовином.Надаље, уводи се обавеза државних органа, банака и других финансијских институција да доставе податке које затражи државно тужилаштво, без обзира на тајност односно поверљивост података (тајни подаци, лични подаци, пословна, банкарска или професионална тајна), без одлагања и без плаћања накнаде. Такође, даје се могућност државном тужиоцу да позове лице чија је имовина предмет финансијске истраге да се изјасни о подацима и доказима који су прикупљени.Питање јачања кадровских и техничких капацитета дефинитивно остаје као највећи изазов у квалитетном спровођењу овог законаАко суд усвоји тужбени захтјев, у пресуди којом се тужбени захтјев усваја, утврђује се да је одређена имовинска корист стечена криминалном дјелатношћу, да се одузима од туженог односно чланова породице туженог и/или трећих лица и да постаје својина Црне Горе. Предвиђа се и да Заштитник може, до краја главне расправе, без пристанка туженог, измијенити тужбени захтјев на начин да захтијева да се одузме имовина која одговара вриједности имовинске користи стечене криминалном ђелатношћу или да тужени плати одговарајући износ, због немогућности одузимања имовинске користи стечене криминалном ђелатношћу усљед околности које су настале након подношења тужбе.Оно што је потребно навести јесте и да ће доношењем овог закона бити успостављен још један начин одузимања имовинске користи. Наиме, већ у систему постоји одузимање имовинске користи која је проистекла из кривичног ђела, а сада се за најтежа кривична ђела уводи поступак одузимања без чекања правоснажне осуђујуће пресуде.У односу на критике које се односе на надлежне органе који ће спроводити мјере и радње прописане овим законом, као и критике у односу на поређења са другим системима, заиста мислим да је велики подухват што смо се одважили да кренемо у овом правцу. Управо користећи релевантне системе, то јест упоредна искуства, али и праксу Европског суда за људска права, прилагодили смо поступак нашем систему, како би сви стандарди били испуњени.У јавности су се могли чути и предлози у односу на потребу успостављања специјализоване агенције која би водила ове поступке. Успостављање нове специјализоване агенције подразумијевало би доношење новог закона, измјену система државне управе и самим тим управо дејство закона од његовог доношења. То би даље значило да се ранији случајеви из којих је простекла незаконита имовинска корист не могу подвести под његову примјену чиме би и његов домашај био могућ само на будуће случајеве. Управо је то био разлог приступа измјени постојећег закона, чиме је избјегнуто питање ретроактивности одредби.На крају, питање јачања кадровских и техничких капацитета дефинитивно остаје као највећи изазов у квалитетном спровођењу овог закона и зато морамо бити свјесни да без улагања у кључне институције које ће бити надлежне за спровођење наведених процеса нема ни ефикасне примјене нити задовољавајућих крајњих резултата овог закона.Аутор текста је министар правде Марко Ковач