Родио се као Радивоје Петровић на Његушима 13. новембра 1813. године. Његов стриц, Свети Петар Цетињски, одвео га је у манастир на Цетиње где је почела његова изузетна животна прича. Постао је духовни и световни владар Црне Горе и Брда са само 17 година.
Његош је чинио све колико је у његовој моћи да постави темељ институција у бесудној земљи, у којој се врлина високо цијенила, али гдје су се дешавале најстрашније ствари. Пробијао је путеве, правио куле, набавио штампарију, покренуо часопис, штампао књиге, оснивао школе, уредио Правитељствујући савјет, гвардију – прву званичну оружану формацију која је уносила мир у закрвљена црногорска племена која су се често туђила од свога владике и пристајала непријатељима.
Пратила га је стална мисао о народном „просвештенију“ и упорно је тежио ка томе циљу. Скупљао је народне пјесме и умотворине. Вук Караџић је захваљујући Његошевом прикупљању отео од заборава многа блага из којих се и данас чује пјесма вјекова и дубоке старине.
Споменимо његова славна књижевна дјела: „Горски вијенац“, „Луча Микрокозма“, „Лажни цар Шћепан Мали“, „Лијек јарости турске“, „Србин Србима на части захваљује“, „Свободијада“, „Огледало Српско“, „Ноћ скупља вијека“, „Кула Ђуришића чардак Алексића“, „Глас Каменштака“ – гдје он у предговору каже: „Српска пјесма од српског пјесника који радо пјева о ономе што се односи на његов народ, а не воли да пјева о подвизима страних народа. Коме је по вољи, нека је чита…“