Category: Култура

Savremena kultura u centru Podgorice

Art”, jedna od najprepoznatljivijih podgoričkih galerija, koja se nalazi u samom centru grada, i koja djeluje u okvirima JU Muzeji i galerije Podgorice, uskoro će biti ponovo otvorena. Prostor se adaptira kako bi bio prilagođen novim sadržajima, navodi se u saopštenju podgoričke Službe za odnose sa javnošću . Pored galerije, u okviru „Arta” radiće i kafić i knjižara, a sve je to u cilju, kako dodaju, „obogaćivanja kulturnog života Podgorice i oživljavanja centra grada.” Nakon adaptacije, na 215 metara kvadratnih Podgorica uskoro dobija neophodan i adekvatan izlagački prostor.

Митрополит Амфилохије: Историја манастира Врањине везана је за историју Митрополије и 800 година њенога постојања

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 22. маја, на празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, храмовне славе манастира Врањина, са свештенством Свету архијерејску литургију у овој древној немањићкој светињи на Скадарском језеру.

У току Свете службе Божије крштен је и миропомазан Василије Паљевић а на малом входу Високопреосвећени је подарио игумански штап досадашњем настојатељу врањинске светиње оцу Игњатију, истичући да је ово послије дуго времана први званични игуман ове обитељи Св. Николаја.

“Нека ти Господ да снаге заједно са својим братством и пријатељима ове свете обитељи, да се духовно и морално обнављате и да обнављате ову светињу,  да она процвјета и да кроз њу проговори дјело Светога оца нашега Николаја Мирликијског Чудотворца”, казао је том приликом владика.

Отац Игњатије је заблагодаривши владици, братији, свештеницима, указао и дужно поштовање породици пострадалих: Дарка Вујошевића, Ратка, Јане и Нине Кумбуровићима.

“Дадох обећање, даће Бог и љубав ове братије и ваша очинска љубав да издржим и да се још јаче утврдим и у ангелском чину и у овом позиву”, казао је игуман Игњатије у свом кратком благодарном слову.

Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит Амфилохије је казао да се Христово васкрсење већ двије хиљаде година прославља широм васељене а у исто вријеме прослављајући Христа васкрслога из мртвих, ми се сјећамо и чувствујемо све оне који су Њега прославили и посвједочили кроз вјекове.

Подсјетио је да данас поред Светога оца Николаја, преноса његових моштију у 11. вијеку из Мира Ликијскога у град Бари, гдје се и данас налазе, прослављамо Светог мученика Христифора, Светог пророка Исаију који је посвједочио Христа Господа 700 година прије Његовога рођења и прорекао да ће Дјева родити Сина и даће му име Емануил:

“Пророк Исаија који је Духом Светим надахнут и уздигнут до небеса, први је чуо глас и пјесме светих ангела и архангела око Престола Божијег на небесима Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот… Ту пјесму је чуо Св. пророк Исаија, пренио и записао, и она се пјева до данашњега дана”, бесједио је владика, подсјетивши на многобројна његова пророчанства међу којима и Силазак Духа Светога на Гору сионску.

Даље је казао да је врањинска светиња мјесто свједочења Христа распетога и васкрслога преко Светога оца Николаја, коме је овај свети храм посвећен, истичући да су се многи уградили у ову немањићку светињу кроз вјекове, те да су до данас сачуване повеље којима ју је Свети Стефан Првовјенчани обдарио. Како је нагласио овдје је и Свети Сава долазио а мошти његовог ученика првог зетског епископа Илариона су биле у овој светињи све до великог њеног страдања од Турака 1843. године, када су настрадале:

“Историја ове светиње је везана за историју наше Митрополије и 800 година њенога постојања, везана је за Св. Симеона Мироточивога, за Св. Саву, Св. Стефана Првовјенчанога, Илариона подвижника и дивнога епископа зетскога, и све оне који су се кроз вјекове овдје Бога прослављали.”

Како је казао ова светиња је везана и за оне који су се у вријеме Црнојевића овдје окупили када је надирала турска сила и када је Млетачка република загосподарила била овим крајевима и Пречистом Крајинском и наметала своје унијатске епископе и митрополите.

“Онда су Црнојевићи и ондашњи главари зетски тражили да они хоће да прихвате Млетачку власт, да би се спасили од турске окупације, али под условом да митрополит буде њиховог поријекла и вјере, као што се и догодило. И није прекинута та жива заједница унутар Митрополије зетске, Митрополије црногорске, од тада и до тада па ево и до данашњега дана”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски.

Посебно је нагласио тај живи континуитет Зетске митрополије, накнадно назване Црногорском митрополијом, због лажних историчара који тврде како је наводно од тога времена био некакв зетски митрополит који нема везе са Српском православном црквом:

“Једна потпуно бесмислена и лажљива историјска прича. На тим лажима данас многи покушавају да граде ову нашу древну Зету, Црну Гору. Ова светиња је везана управо за тај древни период од времана Св. Саве и Митрополита Илариона па све редом до тога страдања у 15. вијеку а од тада до наших времена”, рекао је Митрополит Амфилохије.

Нагласио је да је веома значајно да се ова немањићка, светосавска, светоиларионовска светиња обнови, да се обнове њени конаци које је подизао књаз и краљ Црне Горе, а који су порушени послије Другог свјетскога рата у вријеме када је ту био јеромонах Роман, који је овдје прогоњен.

“У то вријеме су Скојевце организовали из Подгорице да прогоне калуђера и да разарају овај манастир а сада Бог удесио да наш отац Игнатије, нови игуман ове светиње, са подгоричком омладином, са братством Светога Симеона Мироточивога и Светога Николаја, обнавља ову древну светињу. Обнављајући се кроз њу, обнавља и наше и своје памћење за тај живи континуитет врањинске светиње кроз вјекове и за све оне који су себе уградили до краља Николе и до најновијих времена, као и за оне који су овдје пострадали: Дарко, Ратко, Јана и Нина, који су себе уградили у ову светињу и њихов спомен ће остати незабораван”, поручио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

Архиепископ цетињски је након Литургије предводио литију око храма, освештао и пререзао славски колач. Честитајући празник пожелио је обнову ове светиње, подсјећајући да је изнад манастира, гдје су почела ископавања темеља старога храма посвећенога Св. Сави, пронађен и гроб највероватније ктитора а, како је казао владика, могуће и некога од зетскиха епископа.

“Надамо се да ћемо обновити тај Храм Светога Саве јер је он старији од свих храмова који су подигнути у његову част и у Србији, Босни и Црној Гори”, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије

Овогодишњи кум славе био је Богдан Паљевић, који је крстио сина Василија, док је кумство за идућу годину преузео Игор Пренкић.

Izvor: https://svetigora.com

Izložba Kulturnog centra u Kotoru virtuelno

Izvor kreativnosti

Izložba „Kulturno nasljeđe – izvor kreativnosti” koju je osmislio kreativni tim JU Kulturni centar „Nikola Đurković” Kotor biće otvorena na veb stranici www.kckotor.me u srijedu, 20. maja od 18 sati, a otvoriće je urednica programa za djecu i mlade Aleksandra Tomović i Ksenija Stanković.
Iako je otvaranje izložbe bilo najavljeno za 20. maj u Atrijumu Kulturnog centra, otkazana je zbog najavljenih nepovoljnih vremenskih uslova, a usljed nemogućnosti njenog organizovanja u zatvorenom prostoru i poštovanja fizičke distance propisane od Instituta za javno zdravlje, objašnjavaju iz Kulturnog centra.
Najuspješnijim takmičarima će nagrade biti uručene u ponedjeljak, 25. maja od 12 sati u Staklenoj galeriji Kulturnog centra, a zainteresovani mogu pogledati izložbu do petka 29. maja u terminu od 8 do 14 sati.

Izvor: Dan.co.me

Manastir Ćelije u Kaludri, obnovljen 2001. god – osveštao Patrijarh Pavle

U selu Kaludra (Berane), na udaljenosti od 9 km od centra grada, nalazi se pravoslavni manastir posvećen Svetom Apostolu Luki, podignut u 14. vijeku, u doba Nemanjića. Kroz istoriju je doživio razaranje u XVIII vijeku.

Velika obnova ovog manastira se dogodila 2001. godine, zahvaljujući ktitoru Veljku Raleviću, a iste godine ga je osveštao tadašnji Patrijarh srpski Pavle, sa arhijerejima i sveštenstvom.

Okolina ovog manastira je karakteristična po većem broju pećina, isposnica, u kojima su se kaluđeri podvizavali i pripremali za monaški život. Po keliotskom načinu života manastirskih monaha, ovaj manastir je u narodu postao poznat i pod imenom Ćelije (Kelije).

Značajan je i zbog činjenice da se u njemu čuvaju djelovi moštiju Svetog Apostola Luke, Svetog Velikomučenika Artemija, Svetog Velikomučenika Evstatija Plakide i Svetog Prepodobnomučenika Ignjatija Ivironskog. Važna je i manastirska riznica.

Knjiga za „korona dane“ po preporuci novinara Milana Vujovića

KALEIDOSKOP VASILIJA LALOŠEVIĆA

Kad mi je Vasko rekao da je napisao knjigu prvo sam se iznenadio, pošto mislim da političari uglavnom nemaju strpljenja da bilo šta pročitaju što nema veze s politikom, a kamoli da sjednu i napišu knjigu.

Potom sam se i obradovao, znajući mog druga kao nekog ko ima nevjerovatno pamćenje, što znači da će osvijetliti i neke događaje u kojima sam i sam učestvovao, a koje je, što se mene tiče, nagrizao, ako ne i prekrio zaborav.

I nisam se prevario. Nekoliko puta sam se slatko nasmijao čitajući dogodovštine iz zajedničkih dana Radio Bara. Vasko ima tu dobru osobinu da bez zadrške ili kajanja potisne ružne stvari i afirmiše prave ljude i lijepe događaje. I u ovoj knjizi nećete nabasati ni na jedno ime i prezime onih koji su učinili neko nepočinstvo, a mnogo je tu heroja naših dana, od istinskog junaka Baje Bajkovića do Boba, Blaža i ostalih iz generacije, sa kojima je Vasko živio one dane i one godine i sa kojima i danas druguje.

Sa Valetom sam radio desetak godina u Radio Baru, ali sam ga pobliže upoznao na Mediteranskim igrama u Bariju 1997. godine koje do tančina opisuje u ovoj knjizi. Iz nje sam ponovo saznao gdje smo sve bili u Bariju, koga smo sreli, sa kim smo sarađivali i kome se divili. Kad s nekim dijelite sobu i vagan najbolje ga upoznate. Obojica smo u to vrijeme bili mladi očevi i osim što smo pričali o poslu i veoma napornom izvještavanju sa Igara za naš Radio, Tanjug, Politiku, Sportski žurnal, razgovarali smo i o porodici, posebno šta ćemo da kupimo djeci. Vasko se uvijek prvo preslišavao šta će tog dana da kupi Babarildu, pa tek onda Milici i Lazaru. A Babarildo je njegov pastorak kojeg ne razdvaja od svoje djece. To može samo plemenit, dobar čovjek. Vasko Lalošević je dobar čovjek. Uzgred, ni dan danas ne znam kako je Babarildu pravo ime, za mene je bio i ostao Vaskov Babarildo.

Knjiga pred nama, kao što sam autor kaže, nije literarno pretenciozna niti ima namjeru da uljepšava prošlost i autorovu ulogu u njoj. Vasko niže priče i događaje onako kako su se zbili i kako ih je on vidio. Ništa ne nameće čitaocu, ponajmanje zaključke. Na njemu je da ih sam donese. Vasko piše lako, jasnim novinarskim stilom. Knjiga je, prije svega, poklon prijateljima i dragocjeno štivo za one koji žele da nauče nešto o ovom gradu i njegovim dobrim ljudima, svjedočanstvo o dostojanstvenom životu jednog novinara i sportskog pregaoca koga je sticaj okolnosti bacio u nemirne političke vode. Malo je onih koji su iz njih isplivali suvi i čisti. Meni se čini da Vasko još nema fleka i vjerujem da ih u smiraj političke karijere neće ni dobiti.

Knjiga “Moj kaleidoskop” je i saga o vremenu u kojem se taj život odvijao. Ponekad se učini da neka poglavlja nemaju vezu jedno s drugim. Ali, imaju i te kako. To vezivno tkivo, ta spona, upravo je Vasko. I kad piše o Kviskoteci na talasima Radio Bara, i duši stare Topolice i Pristanu, i o kapeli na Lovćenu i obnavljanju litije na Rumiji ili o Zimskoj Olimpijadi u Sarajevu i Igrama Parlamenata u Moskvi, o barskom bioskopu i feribotu “Sveti Stefan”, o Crvenim košuljama i “Balkanskoj carici”, o košarkaškom i fudbalskom klubu Mornar i u još sedamdesetak poglavlja, svuda je Vasko. Tu je i u onoj priči koja odiše poletom i ponosom o osnivanju Srpskog prosvetnog društva u Baru. Sve je to ispisano lijepim, čitljivim rukopisom.

Ako bih želio da budem slikovit, onda bih rekao da ova knjiga, umjesto klasičnih uvoda, razrade i zaključka, ima svoje brzake kao Rikavac, postojanost kao hram Svetog Jovana Vladimira, i u finišu, kad se svode računi, svoju mirnu fazu kao barsko more ljeti, u suton.

Na mene je najjači utisak, pošto sam nepopravljivi melanholik, ipak, ostavilo poglavlje “Odlaze nam dragi ljudi”, u kojem je Vasko sa malo riječi, ali pravih, bez patetike, opisao pokojne roditelje, majku Senku i oca Laleta.

Evo, da to ilustrujem:
“U svom porodičnom gnijezdu trudili su se da nas, njihovu djecu ne dotiče ništa loše i ružno iz spoljnjeg svijeta. Prihvatili su sav teret koji životni putevi i stranputice donose na svoja pleća. Često smo razgovarali o mnogim porodičnim i drugim dilemama i znali da će se iz majčine i očeve ruke, kroz blagu narav i melemnu riječ, svi eventualni rebusi rešavati lako, kao ‘dobar dan’”.
Dok gledate najbolje filmove Emira Kusturice, koji se više puta pominje u jednom poglavlju ove knjige, “Sjećaš li se Doli Bel?”, “Otac na službenom putu” i “Andergraund”, često vam naviru suze i od tuge i od smijeha i nemate vremena da jedete kokice. Tako je i sa Vaskovom knjigom koja nije napisana u dahu, ali se čita u dahu. I u njoj se prepliću duhovita i sjetna mjesta. I takođe nemate vremena za kokice.

Nisam siguran da je istinita ona da pjesnik najbolje kazuje svoju poeziju, ali sam siguran da pisac najbolje zna “šta je pisac htio da kaže”. A Vasko kaže: “Moje priče, odnosno slike jesu priče običnog čovjeka koji je imao tu privilegiju da se bavi poslovima skopčanim od putovanja, druženja i saradnje sa ljudima koji su se ostvarili u ljudskom i profesionalnom smislu. U najboljem slučaju moji ispisnici, ali i oni stariji, pronaći će na dnu ovog kaleidoskopa nešto lijepo i zanimljivo što će ih podstaknuti na razmišljanje. U lošijem slučaju, biće ovo još jedna u nizu knjiga u nečijoj biblioteci koja će zakrpiti praznine na policama.” Priznajem, spadam u grupu onih iz “najboljeg slučaja”.

I još nešto: radujem se knjizi koju je Vasko najavio po kazivanju svog oca Laleta. Jedino mi je žao što promociju ove knjige koju smo održali u, čini mi se, nikad punijoj sali Dvorca kralja Nikole, nije mogao da doživi Momo Popović. Bio bi u prvom redu, čupkao brkove i uživao, gledajući s ponosom one koji su od njega učili novinarstvo i kojima je bio uzor.

Izbor: portal Jedro

Iz knjige Vasilija Laloševića „Moj kaleidoskop“

SJETIMO SE SOLIDARNOSTI IZ DOBA NAKON ZEMLJOTRESA 1979.

15.aprila 1979. katastrofalni zemljotres jačine preko 9 stepeni Merkalijeve skale, sa epicentrom u moru, pogodio je crnogorsko primorje. Preko sto ljudi je izgubilo život, a u Baru najviše, njih 48-oro. Bilo je na stotine povrijeđenih. Hiljade ljudi je ostalo bez doma, hrane, odjeće, vode. Stihija je na trenutak paralisala život.

Zemljotres je napravio pravu pustoš i uništeno je sve ono što je ljudska ruka decenijama i vjekovima stvarala. Pojedini primorski gradovi potpuno su promijenili svoj izgled.

Ruševine, patnja, bol, plač, odjekivali su našim primorjem, ali nadu i vjeru da se mora ići naprijed i da se posledice stihije moraju zauzdati ništa nije moglo zaustaviti. Vrlo brzo tu katastrofičnu situaciju zamijenila je ljudska solidarnost, nevjerovatna energija i zanos da se stanje mora dovesti makar približno normalnom.

Dostojanstva, solidarnosti, discipline i odgovornosti nikada nije manjkalo ljudima sa ovih prostora, ali su ove vrline naših ljudi tada došle do punog izražaja. Ona velika zemlja, najljepša zemlja, sređena zemlja, SFR Jugoslavija, demonstrirala je svoju solidarnost, moć, organizovanost i znanje i pomoć je počela da stiže. Živjelo se i radilo tada po principu „svi za jednog, a jedan za sve“ i uz takav način života sve se lakše moglo prebroditi. Ljudske živote i bol njihovih najmilijih niko nije mogao vratiti, ali je ostalo sjećanje na bratsku ljubav i solidarnost kakvu danas, u ovim ludim vremenina, teško možemo vidjeti i koje mlađe generacije nisu zapamtile.

Stoga se danas sa pijetetom sjećamo žrtava i svih divnih ljudi, ma od kuda su dolazili, koji su pritekli u pomoć. Da sadašnje generacije zapamte, a da se mi svi kao društvo prisjetimo one Njegoševe: „U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci“.

Crna Gora je suviše mala da bi je razjedale podjele, sujeta, svađe, pizme, pohare, a vrijeme neumitno teče i krajnje je vrijeme da se svi vratimo osnovnim principima ljudskog bivstvovanja i solidarnosti koje smo, između ostalog, na izvanredan način demonstrirali te 1979. godine.

Novi singl Akademie, direktno iz samoizolacije

Da ni u teškim vremenima umjetnost ne staje, dokazala je i barska rock grupa “Akademia” koja se iz izolacije oglasila novim singlom – “Čekajući XXII vijek”. Ovoga puta, uplovili su u rege vode, a snimak je njihovo najzrelije ostvarenje do sada.

“Pjesmu sam komponovao još 1989. godine i zvala se “XXI vijek”, bila je zamišljena kao klasični rege i manje harmonski kompleksna. Kao što se vidi, prilično je godina od tada prošlo, a protok vremena je ‘pojeo naslov’, pa je pomjeren za 100 godina kasnije. Odlučio sam pirje nekoliko mjeseci da se pozabavim njome, pošto nikada nije studijski usnimljena. Kako je muzička matrica pretrpjela izmjene – morala je i tekstualna, i bilo je logično da pozovem saborca iz kraja osamdesetih, književnika Željka Milovića, da se pozabavi starim tekstom. On je dopisao strofe, izmijenio neke moje stihove, ostavio refren, ja mu nešto vraćao na doradu da uskladimo s ritmom kako i obično bude u takvom poslu, i sve je zazvučalo u mojoj glavi kao odlična cjelina”, kaže za Bar Info Božidar Gagović, vođa rock benda “Akademia”.

Mnoge čudi upliv “Akademie” u rege vode, no Gagović kaže da “nikada nije robovao trendovima, ni svom ličnom imidžu, i uvijek sam pravio pesme kako mi u tom momentu dođe. Ili aranžirao tuđe kako mi mislimo da treba da sviramo. Tvrdoglavo i bezobrazno, ali svrsishodno kao što vidimo decenijama već”.

Pjesma je potom usnimljena u studiju “Disorder” u Nikšiću, a miksovana u studiju “Gain” u Baru.

“Brzinski smo improvizovani klip od starih video-snimaka i postavili na FB stranici AkademiA rock band. Nećemo ga kačiti na Youtube dok ‘Bubulj produkcija’ ne snimi spot, a na to će se čekati, što zbog korone, što zbog njihove (pre)zauzetosti… Ova pjesma to svakako zaslužuje, po svim relevantnim faktorima, te kritici stručnih, a oštrih ljudi iz branše… Zahvaljujemo se porodici Dobrilović na gostoprimstvu, Novaku Brajoviću na strpljenju oko miksa i produkcije, Stefanu Bjeletiću iz Nikšića na ‘raspjevanim’ trubama, kao i Mariji Brajović na back vokalima”, rekao je Gagović.

Po njegovim riječima, poslije korone ih očekuje završetak radova na rimejku stare balade “Kao nekad” (koju će sada pjevati Marija i Gajo), te na pop-rock kompoziciji za Mariju Brajović “Zar imaš hrabrosti”.

“Ovaj se rad naslanja na ovo, na žalost, ‘šugavo’ vrijeme, takva mu je i tematika. Ako sve bude u najboljem redu, gledaćemo se ljetos tradicionalno u dobro poznatim lokalima na barskoj rivijeri”, poručio je čitaocima Bar Infa gitarista, kompozitor i aranžer Akademie Božo Gagović.

Izvor: http://barinfo.me

Otvorena izložba 3d eksponata „Ljepote CG na dlanu“u galeriji „Josip Bepo Benković“

Posjetioci mogu da se do 19.marta 2020.godine u galeriji „Josip Bepo Benković“ upoznaju sa znamenitostima Crne Gore napravljenim u 3D formatu.
Ova taktilna izložba je dio projekta Biblioteke za slijepe Crne Gore,koji se realizuje pod pokroviteljstvom European Commission i Council of Europe-Directorate General Human Rights and Rule of Law.
Projekat obuhvata 23 kulturna,turistička i istorijska objekta znamenitosti Crne Gore u 3D formatu,koji su propraćeni audio vodičem na našem i engleskom jeziku,kao i kratkim tekstom na crnom tisku i na Brajevom pismu.
Na izložbi su postavljeni 3D eksponati : Sat kula u Podgorici, Most na Tari, Stari grad Budva, Husein-pašina džamija u Pljevljima, Hram Hristovog Vaskrsenja, Mauzolej na Lovćenu, Njegoševa kapela, Ostrvo Sveti Stefan, Ostrvo Mamula, Sat-kula Herceg Novog, Ostrvo Gospa od Škrpjela, Manastir Sveta Trojica, Most na Sastavcima, Carev Most u Nikšiću, Brana Mratinje na Pivi, Dvorac Kralja Nikole u Nikšiću, Manastir Ostrog, Cetinjski Manastir, Drevni rimski grad Duklja, Njegoševa Biljarda, Spomen dom u Kolašinu, Most Milenijum.

Беранац Дејан Бабовић отворио изложбу у Београду, присуствовао предсједник Шћекић

У београдској галерији „Н.ЕОН“ отворена је заједничка изложба радова под називом „Фреквенције“ нашег Беранца, који живи и ради у Београду, архитекте и умјетника Дејана Бабовића и његове колегинице Аде Бел.

У београдској галерији „Н.ЕОН“ отворена је заједничка изложба радова под називом „Фреквенције“ нашег Беранца, који живи и ради у Београду, архитекте и умјетника Дејана Бабовића и његове колегинице Аде Бел.

Умјетници су по први пут заједно изложили своје радове у несвакидашњем концепту инспирисане невидљивим нитима којима је прожет живот, таласима на којима се срећу људи и збивају шаренолики догађаји.

„Жице су то на којима се одвија и тече симфонија живота, а ми смо на својим радовима приказали доживљај тог феномена, кроз своје интересантне приче. Слике које вам представљамо прозори су у бескрајне и занимљиве свјетове. Апстракција, реализам, форме, свијет без форме… спој наизглед неспојивог. Сусрет два свијета креира нове свјетове“, казао је Бабовић овом приликом.

Отварању изложбе умјетника, поред великог броја гостију из друштвеног и културног живота српске престонице, присуствовала је делегација Општине Беране у саставу Драгослав Шћекић, предсједник општине, Дарко Стојановић, савјетник предсједника, и Никола Урошевић, шеф Бироа за односе са јавношћу.

„Морам да истакнем да је долазак господина Шћекића за мене посебна част. Упознали смо се прије неколико година у Полимском музеју у Беранама на отварању моје изложбе. Он је дошавши вечерас исказао велико поштовање јер је присутан овдје како у своје име, тако и у име свих мојих земљака као предсједник општине“, истакао је Бабовић.

Izvor: https://berane.me

„Nek vladaju LJUBAV I NOTE“: Prvi crnogorski pop hor proslavio je danas svoj TREĆI rođendan

Prvi crnogorski pop hor proslavio je danas, 1. marta 2020, svoj 3. rođendan na najljepši način, koncertom “Ljubav i note” u kojem je uživala publika u punoj velkoj sali KIC-a.

Nakon uvodne pjesme “Prijatelji stari gdje ste”, koju je publika odmah prihvatila i zapjevala sa horom, okupljenima se obratila menadžerka hora Snežana Burzan koja je istakla da osnivači hora nijesu ni slutili da će za samo 3 godine hor postići nevjerovatan uspjeh, održati više od 50 koncerata  i osvojiti srca brojne publike širom Balkana.

Foto: KIC Budo Tomović

Prvobitna ideja nadmašila je samu sebe, a u horu je i dalje oko 50 zaljubljenika u muziku i pjevanje, raznih profesija i generacija. Burzan je publici predstavila novu dirigenticu hora prof. Petru Ivanović, poželjevši starom dirigentu sreću u novim, drugačijim projektima.

Podgorička publika, među kojom su bili i ambasadori Slovenije i Federacije BiH, i brojni poslenici javnog života, aplauzima je nagrađivala pjesme “Devojko mala”, “Singing in the rain”, “Once upon a december”, a nakon veoma emotivnog izvođenja pjesme “Zlatni dan”, salom se prolomilo – bravo! Slične reakcije publike uslijedile su i tokom izvođenja nastavka koncerta “City of stars”, “Da te volim”, da bi na pjesme “Human” u kojoj je solista bio Jovan Vuković i “Odiseja” sa Slavicom Dragović cijela sala skandirala i pjevala u glas sa njima i horom. Za finale je hor otpjevao hitove “Zemljo moja” i “Za milion godina”, a publika dirigentici Petri Ivanović nije dozvolila da povede hor sa scene bez bisa!!!

Nakon dugotrajnog aplauza KIC POP HOR je otpjevao ponovo tri pjesme, obećavši nova okupljanja uskoro i zajedničke koncerte u kojima će i dalje slaviti: ljubav, prijateljstvo, ljudskost, patriotizam, drugarstvo…

Foto: KIC Budo Tomović