Category: Култура

Интервју Весне Пећанац из 70-година: Отац ми је бранио да будем глумица

Мало ко зна да сам ја и по оцу и по мајци љута Kрајишкиња, говорила је глумица тада

Весна Пећанац је 1979. године дала интервју за лист „Здраво” у ком је говорила о одустајању од факултета и послу у продавници који је крила од родитеља, о глумачким почецима и улози Јоке Бандић у серији „Осма офанзива”.

Весна Пећанац илити Јока Бандић тренутно ништа не снима и не игра у Атељеу 212. Заузета је спремањем пелена и бенкица за своје обданиште. За читаоце листа „Здраво“ Весна први пут прича како је постала глумица.

image

– Све за улогу Јоке Бандић ишло је глатко и брзо, што се не може рећи за мој улазак у храм богиње Талије. Доста је времена од тога прошло па могу да причам без страха да ће се тата љутити. Умјесто у гимназију, уписала сам се у економску школу, јер ми је наставница математике створила такве комплексе да сам се ужасавала и таблице множења. И тако, бјежећи од бројева, ја стигнем тамо гдје их највише има!

image

Али, имала сам среће да добијем професорку која је умјела да ми приђе и тако сам заво1ела математику и постала одликаш.

Иначе, све ме је у животу интересовало: фолклор, марксизам, кошарка… Завршила сам курс за манекене и с екипом Центротекстила путовала по цијелој Југославији.

Најљепше што памтим из тог периода су баш та путовања. И тако, завршила сам економску школу одличним успјехом и уписала се на факултет. Економски, разумије се… Добро ми је ишло, полагала сам испите и стигла до треће године. Била сам задовољна све док нисам кренула на праксу. Тада су почела прва разочарења… Рачунске машине и цифре, цифре… Почела сам да их сањам. Ухватила ме је паника. Зар читавог живота да се дружим само с бројкама! А већ сам се интересовала за глуму и смишљала како да спроведем неке своје идеје везане за позориште…

image

Између касе и џакова

Пошто ми је отац био много строг, нисам смјела ни да помислим да ће се сложити да сада у трећој години мењам факултет и још идем у глумице! Често је имао обичај да ми каже: „Без мене и прута, ништа нећеш постићи”. Одлучила сам да за родитеље и даље „студирам економију”, а за себе радим и спремам новац за следећу годину коју сам планирала за студије глуме.

Запослила сам се као касирка у једној самопослузи. Цијеле године преда мном је дефиловала права галерија типова. Kаквих све људи нема! Неко је у стању да те толико измалтретира због ситнице да ти се не живи. Срећом, ја нисам малодушна и храбро сам издржала и људске ћуди и тешке џакове које сам вукла из магацина сваке вечери.

Знала сам шта хоћу и није ми падало на памет да одустанем. Увјеравала сам себе да ће ми касније као глумици користити познавање психологије. Људе најбоље упознаш из овакве перспективе. Пријемни испит сам спремала сама и нисам баш направила најсрећнији избор. Kада је изгледало да ће све моје жеље и наде пропасти, неко од чланова комисије је предложио да изведем још нешто – по слободном избору.

Сетила сам се своје омиљене забаве још из школских дана: да имитирам познате глумице. И кренула сам. На крају сам, охрабрена реаговањем чланова комисије, почела да имитирам и свог тату. Изгледа да је то било пресудно! Kући сам дошла спремна да издржим и батине, јер ме тајна коју сам крила цијелу годину већ јако притискала. Испричала сам одакле долазим и шта се све догађало на пријемном. Kад оно, мој се Пећанац одушевио, смијао до суза и понављао: „Зар ти нисам увијек говорио да без мене нећеш ништа постићи?”.

Да потјера овчице!

Академију сам завршила на вријеме, добила ангажман у Атељеу 212. Срела сам човјека свог живота, имамо сина Луку и сад очекујемо сестру или брата маломе. А како изгледам, могло би их бити и троје! Али, да се вратимо на мој посао.

Телевизијска публика ме је сада видјела у улози Јоке Бандић. Мало ко зна да сам ја и по оцу и по мајци љута Kрајишкиња. Kада сам из новина сазнала да ће се снимати „Осма офанзива”, нека туга ме свила што нисам и ја у екипи.

Моја баба Мика, једна од првих предсједница Антифшаистичког фронта жена у Босни и Херцеговини, стално ми је говорила да се не погосподим и да не бирам све неке „онакве” улоге, него да величам нашу жену. И замислите сад како ми је било: серија треба да се снима малтене у дворишту мојих дедова, а мене ни у једном кадру! Неколико дана сам се ломила и одлучила да телефонирам режисеру Соји Јовановић.

Чинило ми се да ћу бити задовољна ако ме ангажује и за неку епизодицу. Макар овчице да потерам! Звала сам је и објаснила своју велику жељу. Обећала је да ће видјети шта може да уради. Није ме изневјерила. Вијест да ћу ја бити Јока Бандић примила сам с одушевљењем и прекинула љетовање. Ни Лукина енергија, ни моја повишена температура нису нас спријечили да одмах из Врсара кренемо у Kрајину на снимање.

Kрајина се покренула

Јока ми је као лик била врло драга и блиска. Моји родитељи и данас говоре тим језиком па ми лектор није био потребан. Одмах сам се уклопила у атмосферу. Не могу, а да не похвалим своје Kрајишнике. Иако је било вријеме љетних радова, сви су се масовно одазвали. Од најмлађих до најстаријих. Учествовали су у снимању, позајмљивали су нам ношње које су годинама љубоморно чували.

Kад се за потребе снимања требало селити у Војводину, све је кренуло: људи, жене, дјеца, са стоком и стварима – на воз. И у Војводини смо наишли на изванредан пријем. Тамо је већ почело хладно вријеме па су нас домаћице загрејале топлим чајевима и колачима. С тог снимања остале су ми предивне успомене. Сад се у очекивању новог члана породице мало одмарам и имам у виду примједбу своје управнице Мире Траиловић: „Зар опет? Па, Весна, овдје треба и да се ради – говорила је тада глумица.

Тражим слободу и борим се за њу

У посљедње вријеме баш озбиљно размишљам о скулптури, нешто сам и кренуо да вајам, тако да скулптура није сасвим искључена, страховито је волим. Али, за то треба вријеме, да се уђе у вајарски начин размишљања, у карактер скултпруе, и да размишљам само као вајар. За четири, пет година, биће и скулптура

„Живимо у времену гдје се основе сликарства сукобљавају с новим концептуалним погледима, а Наод Зорић је од оних који наставља тамо гдје су највеће трагове оставили велика имена попут Даде, Воје Станића, Тошковића, Љубе Поповића, Владе Величковића, што радује све нас који поштујемо ову умјетност“, записао је мр Војислав Јовановић, директор ваљевске Модерне галерије. Зорићеве слике су искрене до краја, проткане снагом знања и искуством које није мало, и које вас не оставља равнодушним.

– Онај ко зна што хоће може да се бави умјетношћу, а Наод је сигурно риједак умјетник који зна што хоће, а шта неће и то се на његовим сликама види – истиче за „Дан“ мр Јовановић, инспирисан Зорићевим платнима на недавној поставци овог сликара у Умјетничком павиљону Удружења ликовних умјетника Црне Горе једноставно насловљеној „Слике и цртежи“. Поставку чине Зорићеви радови настали посљедње три године, као и неколико старијих, насталих прије пет, шест година. Како сликар објашњава, било је потребно да се види откуд су потекли нови радови.

• Поново сте се вратили теми везаној за ратнике. Зашто?

– Стално покушавам да пронађем зашто је мени то важно и зашто је то присутно у мојој умјетности и дошао сам до закључка да ми не живимо само своје личне животе, већ нечије животе. Одрастао сам у таквој породици да нијесам упамтио ниједног ђеда, бабу сам само једну упамтио, један стриц ми је погинуо у партизанима и ја сам их, замишљао слушајући приче о њима. Зато вјерујем све више да поред сопственог живим и њихове животе, и чини ми се да се то види на овим сликама.

• Има ли на тим сликама и оног „нека буде борба непрестана“…?

– Има и тога, али није само то. Моје сликарство је јако везано за моје дјетињство. Родио сам се у селу и прво што сам слушао биле су приче о ратовима, и дивио сам се тим људима, ратницима, замишљао сам их као да имају 15 метара, да су огромни људи, да то морају бити посебни људи, а да смо ми сви остали обични. Дивио сам се и људима који су причали о њима. Улазећи у неке године, и читајући историју, схватао сам, и почео да се дивим човјеку с нашег простора, који је релативно мали, као што је мала и Црна Гора, почео сам да се дивим његовој потреби за слободом, која је на граници утопизма и лудила. Да мали човјек са тако малог простора има тако изражену слободарску свијест, бранећи своју слободу, своју породицу, жену, мајку, огњиште, праг… И мене то фасицинира.

• Можда нису ни имали ништа друго да бране осим те слободе?

– Па то је и најузвишеније, јер ако човјек није слободан онда није човјек. За мене је слобода најузвишенија, и то је повезано с мојом личношћу. Јер и ја сам, кроз живот, тражим слободу и борим се за њу.

• Колико ми данас можемо бити слободни? Чему робујемо (а да бисмо знали у којој мјери смо данас слободни)?

– Човјек је увијек, као и данас, робовао многим стварим из више разлога. Но, слобода је дата свакоме, јер дат нам је и избор, и показан нам је пут којим да идемо. Слобода је јако присутна у Христовом учењу, да ли ћеш да живиш Њега, или нећеш, и то је показатељ слободе. Христос ти даје слободу. Сви имамо слободу у себи, а да ли желимо да је гајимо? Човјек у себи има и плус и минус, и чешће превагне тај минус унутар њега, јер је он по суштини, још од Каина и Авеља, грабежљив, лаком, жели да посједује, да има, и то је проблем човјека генерално. Данас је то веома испољено. Рецимо, данас имате мноштво информација, искушења, али постоје људи који баштине слободу, који покушавају да је гаје и да је живе. Наравно, њих је мало. А, покушавати, значи да освајаш слободу. Кад покушаваш, значи да си већ у тој причи. Ту је и питање којом посвећеношћу се човјек тиме бави. Што је већа посвећеност, веће давање себе, човјек је више освојио своју слободу.

• Баналне ствари притишћу човјека, па се може поставити и питање фрустрације настале немогућношћу остварења слободе.

– Како немогућности? Сматрам да можемо живјети само духовно, иако признајем да нисам од тих. Христос каже, продај све и иди за мном. Питао сам се шта то значи и схватио сам да се треба одрећи свега примамљивог и било ми је врло тешко када сам схватио ту истину, али ја ту потребу покушавам умањити. То је та слобода. Човјек је исувише научен. Од дјетињства нас прво у породици уче то ваља или то не ваља. И ми живимо доста по неком прораму, а можда је баш то што не ваља тај прави пут. То су приче које су дубоко животне, које се живе, о којима се не прича. Човјек себе свакодневно упознаје, открива те тајне, увиђајући добро и оно што је лоше, гдје је пао, гдје се саплео. То је у ствари живот.

Кад заволим портретисаног човјека, слика је готова

• Упркос новим тачкама, рецимо и актовима ратника и ратнице Црногораца, портрет сте задржали као кључан. Зашто је битан портрет?

– Зато што је мени битан човјек, у лицу, у очима, ту је душа, ту се показује карактер човјека, све оно добро и лоше, погано и дивно у човјеку. Мени је битан и ликовно, јер је због црта лица инспиративан цртачки. Није то само егоистично доказивање да сам мајстор. Занимљиво ми је да кроз портрет истражујем карактер људи. Волим да ставим у центар нос, да буде изражен, као нека оса, јер личи ми на орла, на слободу. Те уши, пренаглашене, па очи које су огледало душе. Волим те очи, што је посебно изражено код људи са сјевера који имају мале очи са бистирм, далеким и дубоким погледом, са дубљом причом. Некад ни сам не могу да објасним што радим, и можда је то добро, јер је мени тако лијепо, ја живим с тим људима које нацртам и да би слика или цртеж били готови, ја морам да заволим тог човјека, да ми замирише и онда је слика готова.

• Колико је потребно бити искрен?

– Искреност је неопходна, примарна, најбитнија је. Без ње је немогуће све ово о чему смо причали. Кад нешто желиш то не можеш остварити ако ниси искрен. Научио сам то у Грчкој, од једног монаха који каже, имате Христову молитву, и он каже, није проблем да човјек изговара ту молитву, али је проблем, и на томе човјек мора радити, да је изговори искрено, из срца, из душе. А то нас нису научили. Човјек мора да да себе. Зато је и жртва још један важан елемент, суштински у животу, везан са питањем љубави. Ту се угледам на моју мајку, јер ми је она најбољи показатељ што је жртва. Видим моју мајку, односно то што мајка може да уради за своје дијете, и то је жртва. И када видите то, онда се просто застидите колико мало тога имате у себи. Али, бар имате свијест о томе. И док год то човјек освјешћује он је на правом путу.

• Ви много полажете на утиске и меморије Вашег дјетињства. Данас, најчешће се сусрећемо с негативним описима околности у којима дјеца одрастају.

–Оно што је негативно, по мени као човјеку, не сликару, јесте што немају контакт с природом, земљом. Мислим да је јако важна земља. Волим да дирам земљу. То је наша веза. Земља је важна у животу човјека, од праха смо створени, у земљу идемо, она нас храни. Волим мирис земље. Људи кажу упрљ`о је руке земљом. Не, ја волим да је дирам.

• Како онда нисте постали вајар?

– Био сам талентован и за вајарство и за сликарство и онда сам размислио и рекао, ја сам омањи, а вајарство захтијева снагу. А ја бих волио да радим велике скулптуре. Но, то је било за мене доста тешко изводљиво, нисам био у могућности да платим да ми неко у томе помаже. То не значи да се ја скулптури не враћам. У посљедње вријеме баш озбиљно размишљам о скулптури, нешто сам и кренуо да вајам, тако да скулптура није сасвим искључена, страховито је волим. Но, за то треба вријеме, да се уђе у вајарски начин размишљања, у карактер скултпруе, и да размишљам само као вајар. За четири, пет година, биће и скулптура.

Izvor: dan.co.me

Галерија „Лубарда“: Излаже Биљана Јелић Ковачевић

Сликарка Биљана Jелић Ковачевић завршила је Академиjу ликовних умjетности у Требињу 2002. године у класи професора Милорада Ћоровића

Изложба академске сликарке Биљане Јелић Ковачевић биће отворена вечерас 19 часова у Галерији „Лубарда“ – изложбеном простору у „Српској кући“.

Сликарка Биљана Jелић Ковачевић завршила је Академиjу ликовних умjетности у Требињу 2002. године у класи професора Милорада Ћоровића. Исте године добила прву награду за сликарство АЛУ Требиње. Учествовала jе на преко 20 колективних изложби, пише поезиjу и наjмлађи jе пjесник заступљен у „Антологиjи бjелопољских пjесника“ Драгомира Браjковића. Обjавила је и jедну збирку пjесама.

Јелић Ковачевић ради као просветни радник. Бави се и волонтерским радом са особама трећег доба. Члан jе УЛУЦГ И УЛУ „Милорад Ћоровић“.

Izvor: https://www.dan.co.me

Изложба у сусрет ЗОИ у Пекингу у Балетској школи „Принцеза Ксенија”

Поставку чини шездесетак радова ученика школе из Бара, Подгорице и Никшића, узраста од шест до дванаест година

Изложба цртежа ученика Балетске школе „Принцеза Ксенија”, посвећена предстојећим Зимским олимпијским и параолимпијским играма у Пекингу 2022. године, биће отворена данас са почетком у 14 часова.

Поставку чини шездесетак радова ученика школе из Бара, Подгорице и Никшића, узраста од шест до дванаест година.

Изложбу, која се реализује у организацији Балетске школе „Принцеза Ксенија”, а под покровитељством Амбасаде Народне Републике Кине у Црној Гори, отвориће историчарка умјетности Анастазија Мирановић.

Изложба ће бити у поставци до 20. фебруара 2022. године, односно до краја Зимских олимпијских и параолимпијских игара. Амбасада НР Кине обезбиједила је поклоне за све ученике школе чији радови чине ову поставку.

Програм свечаног отварања биће реализован у складу са актуелним здравственим мјерама.

Након свечаног отварања биће уприличен коктел.

Izvor: https://www.dan.co.me

Вук Костић: Жеља ми је да на Цетињу предајем глуму са Војином Ћетковићем

Договарао сам се са њим да купимо неку конобу, односно кућицу на Цетињу, каже српски глумац

Српски глумац Вук Kостић казао је у интервјуу за Стори да он и његов колега Војин Ћетковић планирају да купе кућицу на Цетињу и да тамо предају глуму.

– Ако прође ауто-пут до Ужица, ето мене на Мокрој Гори и да путујем на представе одатле у Београд. А план за лагано повлачење везан је за Бигово. Са Војином Ћетковићем договарао сам се да купимо неку конобу, односно кућицу и да предајемо глуму на Цетињу. Да пецамо на Бигову, близу је ту- казао је Костић. 

Војин Ћетковић већи дио године не живи у Београду. Глумац је недавно купио имање у Чортановцима, гдје проводи вријеме са супругом Слободом Мићаловић са дјецом. 

Уврштени у нотни каталог свјетских класика

Булатовић и Никчевић су међу првим композиторима из региона коjи издаjу ноте за Naxos. Уједно, то је и наjава новог компакт диска Булатовића и Никчевића, „Feel the Moment“ („Осјети тренутак“), коjи ће за Naxos Records објавити у априлу 2022. године

Црногорски камерни састав, гитарски дуо који чине Срђан Булатовић и Дарко Никчевић, међу првима је из региона којима престижна издавачка кућа Naxos објављује не само аудио издања, већ и нотне записе. У издању Naxos Sheet Music Publishing обjављене су ноте њихових наjновиjих ауторских композициjа које су већ објављене као аудио записи на албумима које су објавили за ову престижну издавачку кућу. Овим издањем црногорски гитаристи добили су своjу композиторску web страницу, на коjоj се поред њихових обjављених нотних издања налазе биографиjе и описи њихових најзначајнијих албума и музичких критика. Овим су, као композитори, постали дио значаjног свjетског каталога нотних издања. Јер, Naxos Sheet Music Publishing у својој едицији поред дјела, нотних записа наjзначаjних музичких класика попут Баха, Паганиниjа или Штрауса, има и партитуре савремених свјетских аутора са дjелима за оркестре, камерне саставе и соло инструменте.

Уједно издавање партитура је и наjава новог компакт диска Булатовића и Никчевића, „Feel the Moment“, коjи ће објавити у априлу 2022. године за Naxos Records, jедну од наjвећих издавачких кућа умjетничке музике на свиjету. На сајту се може наћи и кратка најава за овај нови албум, односно „образложење“ што их је инспирисало.

Ово неће бити њихов први албум за ову кућу, каже Дарко Никчевић, додајући да су досад објавили два албума и два сингл издања у аудио формату за Naxos Records. На њима се налазе 42 њихове ауторске композициjе, коjе су већ неколико година присутне на свим музичким платформама на интернету, а издати су и компакт дискови, појашњава Никчевић.

– Наредне године у априлу излази и наш трећи албум за Наксос са jош 14 композициjа. Дакле, укупно ћемо имати 56 композициjа коjе су самим аудио издањем за овако велику издавачку кућу, већ постале дио свjетског каталога умjетничке музике, што ниjе мала ствар. И наших 14 нових композициjа имаjу и своjа нотна издања за Наксос. По први пут у историjи, ноте црногорских композитора обjављуjе овако велики и реномирани свjетски издавач умjетничке музике, што jе веома значаjно и за нашу земљу, jер Црна Гора сада добиjа и своjе репрезенте у значаjном свjетском каталогу нотних издања. Публиковање нота jе велико признање за Срђаново и моjе умjетничко стваралаштво коjе нас додатно учвршћуjе на свjетскоj музичкоj сцени, али и лично задовољство jер ће музичари широм свиjета изводити нашу музику, коjа ће тиме живjети и траjати у будућности не само кроз наша извођења – истиче Никчевић.

Слично размишља и Булатовић, који сматра да објављивање нота њихових композиција није само промоција њихове, већ и музике Црне Горе, а шире и Балкана, Медитерана.

– Наше стваралаштво на оваj начин одлази и биће доступно у оне краjеве свиjета гдjе нису чули за нашу државу, а питање jе да ли уопште знаjу и гдjе jе наш регион тj. Балкан. Ово ће бити jедан од начина упознати културу неке земље, а то jе свакако наjлакше преко музике, због непостоjања jезичке бариjере. Задњих година наша дjела своjом специфичношћу и оригиналношћу крчила су нам пут ка многим мjестима гдjе вjероватно никада не би дошли да њих ниjе било. Наjновиjим нотним издањима добиjаjу jош бољу прилику да нас представљаjу другим – разним културама широм свиjета – каже Булатовић, додајући да је овиме започет временски дуг низ упознавања.

Izvor: https://www.dan.co.me

Четири „Кестена“ за студенте ФДУ у Бањалуци

Цетињски студенти глуме учествују од јуче на Фестивалу студентског позоришта коjи организуjе Академиjа уметности Нови Сад, а представиће се сјутра публици с представом „У пламену страсти” по тексту Ивана М. Лалића

Студенти Факултета драмских умjетности са студиjског програма Глума у класи професора Бранимира Поповића и цетињски ФДУ Универзитета Црне Горе, награђени су са четири признања на фестивалу „Кестендорф“ коjи је недавно завршен у Бањалуци. Цетињски факултет и студенти глуме били су најбољи у сљедећим категоријама: Уна Лучић освојила је награду за наjбољу женску улогу; Кристиjан Блечић за наjбољу мушку улогу; ФДУ је освојио награду „Златни кестен“ за наjбољу представу у цjелини; а представа „У пламену страсти“ по тексту Ивана М. Лалића, којом су се представили цетињски студенти, освојила је награду „Глас Српске“ за наjбољу представу по оцjени медиjа.

Жири фестивала „Кестендорф“ радио је у саставу Светлана Боjковић (предсjедник), Маjа Додик, Бранислав Недић, Боjан Ћетковић и Александра Ћосић, а већином гласова донијели су одлуку да награду „Златни кестен“ додиjеле ансамблу Факултета драмских умjетности Цетиње за представу „У Пламену страсти“.

У представи поред Блечића и Лучићеве, глуме и Немања Тодоровић, Огњен СекулићАлекса БалевићМаша Божовић и Милица Кекић.

Награда је потврда оног што радите

Сада смо на трећој години, а ово је наша испитна представа с друге године, каже студенткиња Маша Божовић, истичући да је учешће на овом и другим фестивалима битно, и то не само због награде, већ више због могућности да се „измјери“ ниво извођења, квалитет уопште, да се унаприједи искуство на сцени, и наравно, дружење и комуникација с колегама из региона, као и због коментара жирија и публике.

– Понекад не знамо с чим располажемо. Зато је награда потребна као потврда оног што радите – додаје Божовићева.

image

„Сребрни кестен“ уручен jе Академиjи умjетности Универзитета у Бањалуци, за представу „Сербус-Европеикус“, а „Бронзани кестен“ Факултету драмских уметности Београд за „Грету из Фауста“.

Специjална награда припала jе ФДУ Београд, специjална награда за кореографиjу додиjељена jе Ренати Агостини, док jе специjална награда за режиjу уручена Срђану Карановићу.

Цетињски студенти глуме учествују од јуче на Фестивалу студентског позоришта коjи организуjе Академиjа уметности Нови Сад, а представиће се сјутра публици.

Izvor: https://www.dan.co.me


Емиру Хаџихафизбеговићу Гран при на Фестивалу глумца у Никшићу

Глумац из БиХ награђен за улогу Махмута Зоља у представи „Сјећаш ли се Доли Бел“

Гран при за најбољу главну мушку улогу на Међународном фестивалу глумца у Никшићу добио је глумац из БиХ Емир Хаџихафизбеговић за улогу Махмута Зоља у представи „Сјећаш ли се Доли Бел“ Kамерног театра 55 из Сарајева.

Глумици Јадранки Ђокић припао је Гран при за најбољу главну женску улогу у представи „Плућа“ Театра Егзит из Загреба и Градског позориста из Сиска.

image

Најбољу епизодну мушку улогу одиграо је Мирсад Тука у представи „Сјећаш ли се Доли Бел“, а женску његова колегиница из представе Татјана Шојић. 

Гран при за најбољи партнерски однос на сцени припао је Златану Видовићу и Данилу Kеркезу за улоге два брата у представи „Усамљени запад“ Народног позориста Републике Српске из Бања Луке.

Жири 17. Међународног фестивала у Никшићу чинили су Милорад Мики Дамјановић, предсједник и чланови Зоран Ракочевић и Бобан Чворовић.

Традиоционалну глумачку манифестацију организовало је Никшићко позориште под покровитељством Општине Никшић и Министарства просвјете, културе, науке и спорта.

Током Фестивала изведено је шест представа позоришта из региона.

Izvor: https://www.dan.co.me

Мали умјетници велике душе

Иначе, изложба је додатно оплемењена пјесмом, као и поклонима које је малим сликарима уручила фирма EXPO COMERC DOO Котор. Такође, пjесникиња и сликарка Чедомила Ивановић jе поклонила слику Ресурсном центру и своjе књиге, а књиге је поклонила и пjесникиња Мира Дамjановић

Колективна изложба дјечјих радова, ђака Ресурсног центра за образовање и оспособљавање „1. јун” из Подгорице, отворена је у галеријском простору НВО „Катаринине чаролије”. И као што ова галерија има у наслову чаролију, тако су и ликовни радови ових малишана очарали све који су их видјели на отварању или ће то учинити наредних дана. А, могу се погледати радови Дее Сунарић, Андрије Ђуровића, Јована Бурсаћа, Емира Еровића, Винетуа Оршоша, Лазара Рајковића, Алмира Жабељија, Стевана Лалевића, Немање Бошковића, Уроша Капичића, Миљана Томића, Жарка Микана и Шабана Дрејића. Они су своја мала ликовна ремек-дјела, обједињена насловом „Мали умјетници велике душе“, стварали под будним оком ментора, њиховог наставника ликовног, сликара Мирка Драговића.

Како је на отварању рекла Катарина Ивановић, директорка галерије, мотив за организовање изложбе је хуманитарни, односно да ђаци Ресурсног центра добију прилику да широј јавности покажу што умију и знају, и да се на тај начин укључе у ширу заједницу.

image

Изложбу је отворила Маја Калезић, в.д. директора ове школе, наглашавајући да поред едукативне, ликовне радионице имају и креативни моменат, који омогућава да се дјеца са сметњама у развоју изразе на оригиналан и маштовит начин.

– Имам част да отворим jедну посебну изложбу радова, колективну изложбу наших малих умjетника велике душе. Не могу сакрити понос и задовољство коjе осjећам. Понос jер стоjим пред дjелима наших ученика и задовољство што сам дио ове њихове приче. Хвала Вам дjецо jер сте вриjедни дивљења – рекла је Калезић, захваљујући свима који су омогућили да се деси ова изложба.

image

Иначе, изложба је додатно оплемењена пјесмом, као и поклонима које је малим сликарима уручила фирма EXPO COMERC DOO Котор. Такође, пjесникиња и сликарка Чедомила Ивановић jе поклонила слику Ресурсном центру и своjе књиге, а књиге је поклонила и пjесникиња Мира Дамjановић.

Izvor: https://www.dan.co.me

Живко Николић овјековјечио је гротескне и незаборавне антихероје

Ретроспектива филмова Живка Николића, поводом 80 година од његовог рођења и 20 година од смрти, почиње данас, 18. новембра, у 20 часова у Црногорској кинотеци, приказивањем филмова „Ане” и „Бештије”, а траје до 25. новембра. Улаз на све пројекције је слободан

„Живко Николић рођен је у Озринићима 1941. године, умјетничку школу је завршио у Херцег Новом, а након тога Академију за позориште и филм. Највјероватније је у граду мимоза научио велику истину – да истинском мајстору портрета није важно да ли се црте лица на папиру поклапају с цртама лица оног кога портретише, него да је много важније да изнесе његов карактер“, рекао је Горан Бјелановић, директор Црногорске кинотеке, најављујући након кратког промотивног филма, програм који ће се у Кинотеци одржавати од 19. до 25. новембра, а поводом 80 година од рођења и 20 година од смрти режисера Живка Николића.

– Николић је цијелог свог умјетничког вијека филмским и ТВ објективом сликао карактере које је понио у роковнику свог сјећања, откад је проходао, докад је престао да хода. Његови карактери су вриједности антејске Црне Горе носили као изврнуту рукавицу, што их је чинило гротескним и незаборавним. Међутим, ти антихероји оставили би много мање упечатљив утисак да их Живко Николић није бескрајно волио, од првог до посљедњег, као што сам сигуран да је својим филмовима и умјетничким дјелом волио и све нас и покољења која ће доћи. Стога, Црногорска кинотека има право и обавезу да уприличи сјећање на 80 година од његовог рођења и 20 година откад је замијенио свјетове – рекао је Бјелановић. Настојаће да надограђује постојећу структуру

На новинарско питање да ли ће и у којој мјери наставити гајити програмску концепцију коју је успоставио његов претходник, Бјелановић је рекао да је Мартиновић направио огроман помак у садржајима који су били неопходни за функционисање Кинотеке. Сви морају имати у виду важност дјеловања Кинотеке, која није само нека установа музејског, архивистичког типа, каже Бјелановић.

– Мартиновић је имао свијест да је задатак Кинотеке да подигне свијест о филму међу грађанима Подгорице и Црне Горе уопште, о чему свједочи и квалитетно обиљежавање овог јубилеја. Наравно да имам своје планове којима ћу настојати да наставим и надоградим то што је започето, а надам се на задовољство и корист свих грађана Црне Горе – рекао је Бјелановић.

Потом се присутнима обратила продуценткиња Александра Церовић, која је детаљно говорила о програму који је конципирао режисер Андро Мартиновић, донедавни директор Кинотеке. Она је навела да ће бити приказани Живковићеви документарни и играни филмови, дуги и кратки метар, али и нека од његових ТВ остварења. Филмови ће бити приказивани у великој сали од 20 часова, а улаз је слободан.

Другог дана, петак, 19. новембра, у 19 часова почиње вече посвећено аутентичном ауторском опусу Николића, и његовом значају у савременој култури, о коме ће говорити Бранко Балетић, Божена Јелушић, Андро Мартиновић и Вера Ђукановић, ауторка библиографије о овом режисеру, најавила је Церовић.

– Филмове које ћемо овом приликом приказати Црногорска кинотека је скенирала са нових филмских копија које је урадила још прије десетак година у мађарској филмској лабораторији у Будимпешти, а дио овог филмског програма биће приказан као дио пратећих програма Фестивала ауторских филмова у Београду с којим успјешно сарађујемо двије године – рекла је Церовић.

Програм се завршава 25. новембра, пројекцијама Николићевих кратких филмова.

Izvor: https://www.dan.co.me