Category: Култура

Хабјановић Ђуровић: Митрополит Амфилохије ми болно недостаје, нову књигу посветићу њему

Његову бројаницу и двије графитне оловке чувам као благо, истиче у интервјуу за Вечерње Новости најчитанија српска списатељица

Позната српска књижевница Љиљана Хабјановић Ђуровић ове године обиљежава два значајна јубилеја – 25 година од објављивања књиге „Женски родослов“ и двије деценије од штампања првог издања романа „Петкана“.

Обје књиге представљају својеврсне књижевне феномене. До сада је продато око пола милиона примјерака „Женског родослова“, преведен је на 11 језика, а превод на енглески доступан је читаоцима у цијелом свијету преко продајне мреже „Амазон“.

Роман „Петкана“, чији је укупан тираж 150.000 примјерака, преведен је на седам језика, за грчко издање предговор је написао почивши митрополит Амфилохије, а за румунско архиепископ ердељски Лауренцио Стреза. Kњига се продаје у црквама и манастирима српске, руске, бјелоруске и грчке православне цркве.

Српској најчитанијој списатељици, ове књиге су, на неки начин, промијениле живот.

image

– Од мало познатог, током љета 1996. године постала сам најчитанији српски писац. Захваљујући том успјеху усудила сам се да напустим сигуран посао и редовну плату и посветим се само књижевном раду. Тиме је остварен мој давнашњи сан, јер, од најранијег дјетињства жељела сам да будем писац. Само писац. И када су ми касније нуђена престижна и примамљива мјеста у медијима, установама културе и политици, никада нисам прихватила јер, хвала Богу, кроз писање књига живим остварење свог сна. А роман „Петкана“ промијенио је мене. Док сам писала ту књигу, отворио ми се читав један нови свијет. Окренула сам се вјери и Богу. Научила сам да боље разумијем и више волим друге људе. Постала сам боља. Данас, ја без вјере и Бога не бих ни могла ни хтјела да живим- каже Љиљана у интервјуу за Вечерње Новости. 

Истиче да јој је најтеже било написати роман „Наш отац“.

– Зато што сам се, док сам писала ову горку самоисповијест, поново суочила са јадом остављеног и заборављеног дјетета. Ја и данас, када читам ту књигу, плачем. Туга сирочета никада не пролази. Говорим јавно о томе, да подсјетим неодговорне родитеље који одлазе у нови живот да у старом животу нису оставили поломљене штапове за пецање и пробушене лопте, већ своју дјецу – бића која их воле и пате без њих. Иначе, овај породични циклус објављен је 2016. године када смо обиљежили двадесет година од првог издања романа „Женски родослов“, у престижној „Просветиној“ едицији „Велики романи“. Роман „Петкана“ писала сам као да се молим. И непрестано сам осјећала живо светитељкино присуство. Никада ниједну књигу нисам написала брже. Ниједну лакше. Зато сам и рекла митрополиту Амфилохију: „То нисам ја. То је она. Ја сам само хватала биљешке.“- прича Љиљана. 

image

Митрополит Амфилохије је био први читалац овог романа.

– Ми се тада нисмо познавали. Рукопис сам оставила на портирници Патријаршије, са молбом да га прочита и укаже на евентуалне канонске грешке. Можете замислити моје усхићење и захвалност када сам видјела његове ријечи: „Љиљана је овом књигом принијела Светој Петки и Христу Богу срце и ум као расцветали миомирисни љиљан на дар.“ После тога, митрополит је читао моје књиге у рукопису. За неке од њих написао је предговор. Писао је у њима да сам ја „мудра списатељка“, да сам „створила драгоцјено књижевно дјело“, да „ходим путем Доментијана, владике Николаја и Јустина Поповића“, али мислим да су његове ријечи о роману „Петкана“ најљепше што је икада речено о некој књизи. Митрополит ми болно недостаје. А његову бројаницу и двије графитне оловке чувам као благо- открила је она. 

Већ годину дана ради на новом роману.

– Биће то трећа књига из низа „Острошко тримирје“. Прича је веома занимљива, тема веома важна, а сам роман веома сложен. Требаће ми, Боже здравља, још две године рада да бих га завршила. Митрополит Амфилохије знао је о чему ћу писати, благословио је мој рад, и ову књигу посветићу њему- закључила је Хабјановић Ђуровић. 

Izvor: https://www.dan.co.me

Omažom Petru Lubardi počele svečanosti u čast Dana opštine Herceg Novi

Otvaranjem izložbe “Krš u Lubardinom pejzažu” sinoć su počele svečanosti posvećene 28. oktobru, Danu oslobođenja i Danu opštine Herceg Novi. Novskoj publici predstavljeni su radovi iz bogate zbirke Fondacije Petar Lubarda, koji su omaž velikom slikaru. Izložba je realizovana u saradnji Javne ustanove kulture “Herceg Fest” i Fondacije Petar Lubarda.

“Možete vidjeti radove mlađe i srednje generacije i već afirmisanih umjetnika, što je jako zanimljivo jer su svi umjetnici drugačije odgovorili temi i radovi su nastajali u periodu od 2010. Do 2018. godine. Ovo je svojevrsni omaž Petru Lubardi”, kazao je organizator izložbe, Vojislav Kilibarda.

“Lubarda je mislilac umjetnosti. Svaka njegova kompozicija je neponovljiva, vi kada jednom vidite Lubardinu sliku do nezaborava je nosite u percepciji. Ova izložba ima svoje značenje jer pokazuje da je kod mladih ljudi Lubarda prisutan kao vječita tema i nadahnuće”, kazala je profesorica i ovogodišnja dobitnica Oktobarske nagrade, Višnja Kosović i zvanično otovorila izložbu. Izložba “Krš u Lubardinom pejzažu” u foajeu Dvorane Park biće otvorena do 30. oktobra.Večeras je na programu svečanosti u čast Dana opštine promocija monografije Lazara Seferovića “Herceg Novi – grad monumentalnih tvrđava”, u Dvorani Park od 19 časova. U okviru sportskog programa danas će biti otvoren jubilarni, 10. Šahovski turnir “Memorijal Obrad Manojlović”, u hotelu “Play” od 10 časova.

Стваралаштво дјеце и младих у фокусу

Часопис за дјецу и младе „Латица“, који издаје подгоричка Народна библиотека „Радосав Љумовић“ представљен је публици VII Интернационалног сајма књига. Пред публиком је, како су навели, концепцијски измијењен часопис, у којем од сада објављују дјеца и млади за своје вршњаке. Часопис је, додајмо, изашао након скоро двогодишње паузе, изазване пандемијским успоравањем.

Главна и одговорна уредница часописа Барбара Симовић је навела да су реконцептуализовали „Латицу“, часопис који излази деценијама, а све како би дјеци – читаоцима, у недостатку литературе за дјецу и младе, понудили нови квалитет.

– Фокус је стављен на стваралаштво дјеце и младих. Ово је часопис који смо конципирали као часопис дјеце и младих. То јесте часопис за дјецу, али је и њихов стваралачки подухват. Планирамо и да младе укључимо у технички дио стварања часописа, у смислу да средњошколци који касније желе да се опробају у новинарству или издаваштву, буду чланови наше редакције – рекла је Симовић. Додаје да ће као и до сада часопис излазити једном годишње, и да се нада да ће млади и дјеца препознати „Латицу“ као мјесто гдје се могу слободно изразити.

Присутнима се обратио и Милош Милачић, координатор у „Латици“, који је уједно и водио програм, током којег су публици посебно представљени млади аутори Петра Вујисић, Дарија Шћекић и Огњен Вулић. И други аутори који су објавили своје радове у овом броју часописа добили су прилику да се представе.

Izvor: https://www.dan.co.me

Врата сајма књига у ТЦ Делта Сити отворена и у недјељу

Међународни подгорички сајам књига и образовања се одржава у гаражном дијелу ТЦ Делта Сити, a с обзиром на то да је недјеља нерадни дан, а са циљем да избјегну било какву недоумицу, организатор је обавијести да се манифестација, одржава у унапријед најављеном термину, од 27. септембра до 4. октобра 2021. године, са радним временом од 11 до 21 час.

– Врата сајма су отворена за све читаоце, љубитеље писане ријечи и пријатеље Сајма у недјељу, 3. 10. и у понедјељак, 4. 10. 2021. – обавијестио је организатор.

image

У недјељу ће се сајамски програм одвијати по најављеном програму, а у 20 часова ће бити уручене награде Сајма.

Izvor: https://www.dan.co.me

Боја као магија

Трећа колективна изложба у подгоричкој галерији НВО Катаринине чаролије

У подгоричкој галерији НВО Катаринине чаролије ноћас је отворена трећа колективна изложба под називом „Боја као магија“. Излозбу jе отворио новинар Милорад Рашовић пред великим броjем љубиитеља сликарства. На изложби jе учествовало 19 сликара са више сликарских техника.

На изложби су представљени радови Катарине Ивановић, Катарине Бијелић, Данијеле Поповић, Мишке Иковић, Мирка Драговића, Зденке Вукчевић, Весне Милић, Раде Милачић, Срђе Здравковића, Љиље Ђуровић, Ковиљке Бебе Спаић, Анђелке Љумовић, Милуше Милошевић, Анђеле Гвоздић, Стане Радоњић, Снежане Ђурашевић, Маријане Кривокапић, Дење Ивановић и Чедомиле Ивановић. Поред уља, акрила и графике и квилинг, коjим ради Катарина Ивановић, jе техника коjа jе и оваj пут изазвала велику пажњу.

Оваj културни догађаj у центру Подгорице изазвао је велику пажњу и који је jош jедан у низу у овоj галериjи. Ова изложба jе отворена до 3. октобра.

Izvor: https://www.dan.co.me

Познати добитници прве три награде за младе пјеснике на 51. Ратковићевим вечерима поезије

Подгоричанка Наташа Гудељ најбоља

Подгоричанка Наташа Гудељ добитница је прве награде за младе пјеснике, на 51. Ратковићевим вечерима поезије у Бијелом Пољу. Друго мјесто освојио је Емир Капетановић из Мостара, а треће Милена Радовић из Подгорице.

Двадестчетворогодишња Наташа студира и ради у Бечу, гдје је завршила економију и уписала мастер студије. Њен рукопис под шифром „Данас је уторак“ уједно ће бити и њен првијенац.

-Слала сам свој рукопис  у предходних годину дана на различите конкурсе у региону и више пута била финалиста. Сад коначно добијам ову престижну награду. Част ми представља то што сам прву награду освојила у својој матичној земљи и то баш у родном граду Риста Ратковића. С обзиром да сам по струци дипломирани економиста, награда за мене представља потврду да сам на правом путу у свијету књижевности- казала је Гудељ.

Иако су пјесме које чине њен рукопис „Хетеротопија“ настајaле почетком Наташин 20-их година, она је казала да је управо сада дошао тренутак да их и објави.

-То су пјесме о о миграцијама, љубави, животу, смрти и поносна сам што су се допале и публици у Бијелом Пољу-рекла је ова млада пјесникиња.

Друго мјесто на овогодишњем конкурсу за пјеснике до 27 година припало је Емиру Капетановићу из Мостара.

Његова поезија представља, како је рекао, креативно скицирање живота, а ово је његово друго учешће на Ратковићевим вечерима поезије.

-Хвала вашој земљи, граду и манифестацији на указаној части,  за мене је велика привилегија бити дио ове манифестација, а посебно задовољство бити добитник друге награде“, казао је Емир, додајући да је ово његова друга збирка поезије.

Милена Радевић из Подгорице освојила је треће мјесто на конкурсу Ратковићевих вечери поезије за пјеснике до 27 година. Поносна је, како је казала, што се опет нашла међу најбољим младим пјесницима региона, с обзиром да је и прошле године освојила трећу награду.

-Овога пута сам послала комплетиран рукопис и срећна сам што је добио позитивне критике стручног жирија. Засигурно да ћу наставити да пишем, а вјерујем да ћу се опет пријавити на овај најзначајнији књижевни конкурс у Црној Гори“, казала је Милена, додајући да пише савремену поезију и то из угла жене.

Иначе, на конкурс за награду Ратковићевих вечери поезије за пјеснике до 27 година  ове године стигло је 14 рукописа, а у финале је ушло шест младих пјесника, међу којима су и Бјелопољци и то Ријалда Суља, Петар Јокић и Милован Кљајевић.Честитајући свим финалистима на оствареном успјеху, предсједник Савјета Ратковићевих вечери поезије, Радоман Чечовић, поручио је младим пјесницима да никада не забораве да „су у обавези да чувају свијет од исклизнућа“.

Izvor: https://www.dan.co.me


Promovisana nova knjiga Vasilija Laloševića – Moja strana svijeta

Na platou ispred Dvorca kralja Nikole promovisana je nova knjiga novinara, parlamentarnog diplomate, sportskog i kulturnog radnika, Vasilija Laloševića “Moja strana svijeta”. U njoj se nalazi devedeset priča o raznim gradovima svijeta i okruženja u kojima je boravio Lalošević, a pisana je, kako navodi autor, bez ikakvih pretenzija, sa željom da bude neka vrsta poziva da se krene na sentimentalan i zanimljiv put.

Nakon prve knjige “Moj kaleidoskop”, obojene sjećanjima na nekadašnju zemlju, njegov grad Bar i Radio Bar, u kojem je započeo uspješnu profesionalnu karijeru, pred čitaocima su sjajni putopisi Vasilija Laloševića iz 54 zemlje svijeta.

“Želio sam da na ovaj način pokažem koliko je bogatstvo putovati i upoznavati nove ljude i zemlje. Imao sam sreću da radim na poslovima skopčanim sa putovanjima, kao novinar, sportIsta, parlamentarni diplomata… Obišao sam brojne zemlje, a ovdje su, vjerujem, lijepe priče o Njujorku, Vladivostoku, Moskvi, Pekingu, Helsinkiju, Rejkjaviku, Parizu, Londonu, Berlinu i brojnim drugim gradovima, ali i onima iz našeg bližeg okruženja, Skadru, Tirani, Elbasanu, Resenu, Ohridu, Beogradu, Višegradu, Somboru… Namjera mi je bila da pokažem i to da smo nekada živjeli u najljepšoj zemlji na svijetu, Jugoslaviji”, kazao je za Radio Bar i Bar info Lalošević.

Knjigu je posvetio svojoj unuci Kalini.

“Čim otvorite knjigu i vidite posvetu, jasno vam je sa koliko ljubavi i pažnje je pisana. Vasko je uspio u njoj da objedini iskustva koja je stekao na raznim životnim i profesionalnim poljima, i sve to pretoči u vrijedno djelo”, istakao je na promociji mr Miomir Vojinović.

Možda će ova knjiga podstaći čitaoce, istakao je autor, da krenu u neponovljivu avanturu koju donosi svako novo putovanje.

“Reakcije čitaoce su već dobre, a ja se nadam da ću ih ovom knjigom navesti da raspakuju stare kofere iz ormara i krenu tragom pozitivne geografije, jer kako je kazao pisac Ralf Valdo Emerson: ‘Dok putujemo svijetom da bismo našli ljepotu, moramo je ponijeti sa sobom ili je nećemo naći’”, zaključuje Lalošević.

Fragmente iz knjige čitao je Saša Maslovarić, a u muzičkom dijelu nastupio je Dragan Šćekić.

Izvor: https://barinfo.me

Промоција нове књиге Василија Лалошевића – „Моја страна свијета“

У оквиру Барског фестивала књиге, вечерас (петак) од 20. 30 часова, у башти Дворца краља Николе одржаће се промоција нове књиге Василија Лалошевића „Моја страна свијета“.

Организатор је Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника „Неказано“ у сарадњи са Удружењем издавача и књижара Црне Горе.

О књизи говоре Мр Миомир Војиновић и аутор.

Одломке из књиге чита Саша Масловарић, а у музичком дијелу наступиће Драган Шћекић.

Лалошевић је, подсјетимо, дугогодишњи истакнути политичар са наших простора. Био је савезни и републички посланик, одборник и дугогодишњи предсједник ОО Социјалистичке народне партије у Бару. Тренутно врши дужност директора Управе за спорт и младе. Дипломирани је журналиста и некадашњи новинар, директор и главни уредник Радио Бара.

Прије ове, Лалошевић је објавио недавно књигу „Мој калеидоскоп“, која представља јединствени животни дневник аутора.

Izvor: http://www.barskiportal.com

Двије деценије од смрти великана Николића: Живко није умро, а кад ће не знамо

Свако има право на своју Црну Гору, онакву како је осјећа и види, како је понио кад је први пут тај свијет угледао, говорио је славни Живко

За филмске јунаке тражио је обичне – мале људе. Говорио је: “Вјерујем да су те тамне слике малих људи ближе истини о човјеку. Мали човјек нуди непосреднију судбину. Ако уопште има великих људи. Велики људи су као фикција. Они су измишљени и појављују се као потреба малих”.

Наш прослављени редитељ Живко Николић био је истински достојанствен и веома храбар човјек, а истовремено јако везан за Црну Гору, њене људе, обичаје и традицију.

Често је био мета политичког естаблишмента и људи који су жељели да сачувају лажну представу о нама, коју је вјешто рушио у својим филмовима.

image

Овај велики умјетник који је оставио велики траг значајан не само за црногорску и југословенску, већ и за европску кинематографију, а који је на нашу велику жалост неправедно заборављен и запостављен преминуо је прије 20 година. 

Стога ће се 24. августа у 20 сати у Kући Стојановића, у Подгорици одржати програм посвећен обиљежавању 20 година од смрти и 80 од његовог рођења. Програм организује Народна библиотека “Радосав Љумовић”, а одржава се у оквиру манифестације “Подгоричко културно љето”. 

image

Како је најављено, учесници ће говорити о Живковићевом дјелу из садашњег угла, психологији лика, колективном несвјесном, мотивима кривице, спутаности и сукоба појединца.

Како је Живко за живота постао класик

Николић је рођен 1941. године у Озринићима код Никшића. Рођени брат му је био прослављени сценариста и глумац Драган Николић.

Похађао је умјетничку школу у Херцег Новом и Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Уписао је глуму али се цијелог живота бавио режијом.

Прве документарне филмове Николић је снимио 1968. године. Били су то “Блажени миротворци” и “Себи за живота”.

Потом слиједе филмови по којима је постао познат и ван граница Југославије као што су “Ждријело”, снимљен 1972. године за који добија Сребрну медаљу Београдског фестивала документарног и кратког филма.Затим слиједе филмови: “Полазник”, “Баук”, “Марко Перов” за којег добија Сребрног змаја у Kракову 1975. године

Потом филм “Прозор” за који добија Златну медаљу Фестивала у Београду. Слиједе филмови “Ине”, “Ане”, “Градитељ” филм “Биљег” рађен 1981. године а говори о Хидроелекртрани у кршу као симболу нечије глупости и обијести. За тај филм добија велику Златну медаљу у Београду, награду ФИПРЕСИ и Златног змаја у Kракову.

Свој први филм “Бештије” снимио је 1977. године, “Јовану Лукину” двије године касније, а “Смрт господина Голуже” 1980. године.

За филм “Чудо невиђено” добио је “Сребрног медвједа” на фестивалу у Москви 1984. године и потукао многе рекорде гледаности у ондашњем СССР-у.

image

Николићев филм “Љепота порока” у Израелу постаје најгледанији и сматра се за најеротичнији филм бивше Југославије, а ту су и “У име народа” и “Искушавање ђавола”.

image

Ништа мање значајан опус имао је и на телевизији. Више од двије деценије трајала је плодна сарадња са Телевизијом Црне Горе. За њега није било малих пројеката: прихватао се реализације и нискобуџетних емисија.

Посебно поглавље у Живковом стваралаштву чине телевизијске драме и серије: “Ђекна још није умрла а кад ће не знамо”, “То кад увати не пушта”, 1988. године и серија “Ђекна”, потом “Народни непријатељ”, да би 1996. по сценарију Драгана Kопривице снимио “Ориђинале”.

image

Живко је говорио да су на њега велики утицај извршили познати црногорски сликар Петар Лубарда, као и Рембрант.

Како је говорио, Лубарда је утицао по једној амбијентацији и претварању те амбијентације у знак, у нешто што је ријеч, можда чак и симбол. А Рембрант једним осјећајем драматике унутар слике.

То му се, иако се бавио филмом а не сликарством, чинило веома бликсим.

Добитник је преко тридесетак награда на нашим и међународним фестивалима.

Са велики увјерењем можемо рећи да је Живко Николић је још за живота постао класик. Његово ђело је познато и ван граница нашег језика. Његов допринос црногорској кинематографији и култури је изузетан. Све што је икада снимио, снимио је на црногорском тлу, дубоко у себи носећи печат родних Озринића.

– Растужи ме што понекад видим да се поједини љуте што другачије сликам Црну Гору. Свако има право на своју Црну Гору, онакву како је осјећа и види, како је понио кад је први пут тај свијет угледао – говорио је славни Живко.

Izvor: https://www.dan.co.me


Бранка Катић у Будви: На нашим просторима сви воле да се заљубе у неког вођу

Сусрет са једном од најдаровитијих глумица на фестивалу Град театар

Jедна од наjвољениjих и наjдаровитиjих глумица са ових простора Бранка Катић прошле године се вратила на позоришну сцену у комаду „Сумрак богова“ у режиjи Jагоша Марковића и продукциjи БДП-а.

Овог љета публика у Будви jе имала прилику да jе гледа управо у тоj представи на фестивалу Град театар.

Поводом њеног повратка на позоришну сцену могли су се прочитати наслови попут „Одушевљена нациjа“, а оно што jе занимљиво jесте да jе представа „Сумрак богова“ имала премиjеру претпрошле године, а да jе Катић ускочила као замjена те да jе публика постала jош заинтересованиjа за представу од кад се то догодило.

Она истиче да она не води рачуна о статистици.

–Ова представа jе била фантастична и приjе него што сам jа дошла. Бранка Шелић, коjа jе глумила улогу Софи, jе то радила сjаjно, а због других обавеза jе изашла из представе. Добила jе и награду на фестивалу у Сараjеву за игру ансамбла. За мене jе било добро да уђем у нешто тако добро и колико год та рjешења нису наjприродниjа и твоjа кад ускачеш у нечиjу улогу и нечиjе ципеле, мораш да се ускладиш са пуно ствари, не правиш своjу улогу органски од почетка. Колико год да jе то било ограничење и нешто с чим можда и дан данас се некако њежно рвам, у исто вриjеме jе било добро за мене да уђем у jедну представу коjа jе тако чврста, jака и захтjевна па jош у овако фантастичноj глумачкоj екипи.

•Како jе дошло до тога да се вратите на позоришну сцену?

–Са Jагошем Марковићем сам у доба короне обавила пар телефонских разговора. Он ме звао да ме пита да ли бих од следеће сезоне радила с њима у Београдском драмском позоришту, jа сам рекла да бих вољела и нисмо тад одлучили шта би то тачно било. Онда се десило то да jе Бранка Шелић изашла из представе и они су сjетили мене, позвали су ме и jа сам рекла да. Имала сам све треме овог свиjета.

•Посљедњи пут сте били на Граду театру 1996, играли сте у представи Радован III у режиjи Деjана Миjача. А када сте били први пут на фестивалу?

–Овдjе сам први пут била 1987. године када сам тек уписала глуму. Вjеруjем да jе то и прва година фестивала Град театар. Ми смо били студенти глуме, имали смо прве часове дисања и опуштања у Котору, у jедном предивном поткровљу. Увече бисмо већ статирали у представама Суботичког народног позоришта коjе jе режирао Љубиша Ристић и наш дивни професор Раде Шербеџиjа коjи нам jе заиста направио четири наjлуђе године студирања гдjе смо, за почетак, и приjе првог часа глуме већ видjели како „show must go on“ и како jедна фантастична позоришна трупа живи.

•Можете ли нам испричати неке детаље везане за почетке Града театра?

–Учествовали смо у пуно представа, било jе пуно духовитих момената. Били смо у jедноj представи коjа jе била на мађарском jезику, и с обзиром да не говоримо мађарски знак jе био да када добиjеш бочицу отрова ти jе попиjеш и паднеш мртав. Трећа од нас, колегиница Снежа, jе тако лупила главом у камен да jе пар „мртвих“ дигло главу да види да ли jе она у реду. Било jе заиста пуно тих анегдота зато што смо ми заправо тада тек добили шансу да учимо како jе то бити глумац, нисмо били професионални глумци. То jе сад све забавно када се присjетим, тада можда и ниjе било толико забавно.

Ускоро нови пројекти

•На чему тренутно радите, хоћемо ли моћи опет да Вас гледамо у позоришту?

–Да, треба на jесен да радимо jедну представу „Камен“, то ће бити сарадња БДП и ЗКМ-а. Режираће jе Патрик Лазић, играћемо Мирjана Карановић, Ива Илинчић и jа из нашег позоришта, као и неки дивни глумци из Загреба. Ускоро ће кренути двиjе сериjе коjе сам радила, jедна jе „Адвокадо“ коjу jе режирао и написао Никола Пеjаковић заjедно са Сашом Хаjдуковићем. Такође сам у петоj сезони сериjе „Убице мог оца“, а сад радим и нека два лиjепа филма коjа ће доћи идуће године. Чекам исто и филм Душана Ковачевића у коме сам, коjег смо снимили приjе короне, али jе због короне било отежано монтирање и све друго. Чекам и „Кингсман: Почетак“ да изађе ево двиjе године, чека премиjеру

•Дакле, прва асоциjациjа на фестивал Град театар су успомене? Да ли можете да направите поређење: тада и сада?

–Па да, jа сам вам на неки начин отворила фестивал. Прошло jе доста година. Лиjепо сте изградили све. Пола кућа више не види море, али види неку велику зграду. Имамо и ми такве неке мегаломанске проjекте, ниjе то само код вас. Макар jе оваj простор између цркава остао прелиjеп, Стари град jе остао чаробан.

•Колико jе пандемиjа утицала на то да се људи врате у позориште? Културни догађаjи су посjећениjи више него икад.

–Чини ми се да смо сви схватили колико су важни интеракциjа и дружење и сви дивни догађаjи попут изложби, концерата и представа. Чињеница да можемо да се осjетимо, додирнемо, да смо заjедно. У корони сам схватила да живот брзо пролази и да све оне ствари коjе причам да хоћу да урадим и коjе нисам jош увиjек урадила, да jе вриjеме да се ухватим у коштац са свим тим.

•Представа „Сумрак богова“ jе актуелниjа више него икад?

–Нажалост, ова тема jе и даље толико актуелна, у свиjету и даље бjесни десница, неки људи jош увиjек мисле да су вриjедниjи и бољи од других. Таj фашизам коjи не можемо да искориjенимо, а толико jе погрешан као начин размишљања, толико jе деструктиван и погубан за нашу врсту. Враћа нас уназад као да ништа нисмо научили из прошлости ни из свега што се десило, прво на нашим просторима за почетак. То jе тужна чињеница да jе ова представа актуелна и дан данас.

•Хоће ли позориште спасити свиjет?

–Мислим да неће, мораћемо сви мало у свом дворишту да пометемо па да се онда потрудимо да се повежемо, упознамо и да не будемо аполитични jер jе то нека врста избора и то jесте политички став, више него то што би ти људи коjи кажу да су аполитични вољели да буду. На нашим просторима сви воле да се заљубе у тог неког новог вођу, jа мислим да би требало читати програме тих партиjа и направити jедан систем гдjе су људи одговорни за оно што раде. Не знам како jе у Црноj Гори, али код нас jе весело.

•Један филм jе обиљежио претходни период за Вас, а то jе „Molly“, редитељке Сали Потер у ком глумите са Хавиjером Бардемом. Шта нам можете рећи о сарадњи са њим?

–Дивно искуство, фантастичан глумац. Филм jе лиjеп, али и тежак jер говори о уму особе коjа пати од деменциjе, тако да ми са њим путуjемо кроз сва та нека времена гдjе jе његово сjећање заглављено или како у jедном дану човjек коjи има деменциjу може да мисли да има шест година, па да се осjећа као да има двадесет, па да буде све нормално и онда опет оде да се види у огледало и помисли „jа нисам моj отац“ jер нисам овако стар, jа сам диjете. Редитељка Потер jе имала лично искуство тако да jе оваj филм доста личан, њен брат jе умро од деменциjе коjу и млађе особе могу да добиjу, она не долази неминовно са старошћу. Њоj jе било битно да лиjепо исприча ту причу. А Хавиjер jе био фантастичан, сjећам се те сцене коjу смо снимали у jедноj врло озбиљноj атмосфери jер jе материjал такад да ти не можеш баш да се зафркаваш. Кад сам га упознала, и мало приjе него што смо ушли у студио да радимо сцене, он jе и духовит и сjаjан, али током снимања jе био невиђени професионалац. Jежила сам се док сам га посматрала.

Izvor: https://www.dan.co.me