Аустријском писцу Петеру Хандкеу је уручена Нобелова награда за књижевност за 2019. годину на свечаној церемонији у Шведској.
Након што је шведска краљевска породица ушла у концертну дворану у Стокхолму где је одржана церемонија доделе награда, то је учинио и Хандке заједно са осталим лауератима.
Прво су додељење награде за физику научницима Џиму Пиблсу, Мишелу Мајору и Диђеу Келоу, затим научницима Џону Б. Гудинафу, М. Стенлију Витингаму и Акири Јошину за хемију, а потом награда у области медицине научницима Вилијему Кејлину, Питеру Ретклифу и Грегу Семенци.
Пре него што је награда уручена Хандкеу, Нобел за књижевност је додељен пољској списатељици Олги Токарчук, која је добитница те престижне награде за 2018. годину, али јој награда тада није уручена због секс скандала у Шведској академији.
Аустријски писац Петер Хандке био је следећи који је примио награду, Нобела за књижевност 2019. године. Признање је добио, како је речено, за утицајно дело које је језичком домишљатошћу истражило периферију и специфичност људског искуства.
„Његово писање је утицало на неколико генерације у послератној Европи. Хандке често пише о повратку својим коренима. Рекао је да га је класика очувала, али он је модеран писац”, рекао је Андерс Олсон, писац и професор на универзитету у Сткохолму, током уводног говора у којем је образложио зашто је добитник награде управо аустријски писац, преноси Танјуг.
Хандке се замерио деведесетих година западном свету, када је посећивао некадашњу Југославије док је још трајао рат и када је написао есеј „Правда за Србију”, што је наишло на осуду у неким западним круговима.
Петер Хандке је рођен у Грифену у Корушкој 6. децембра 1942. године. Одрастао је у Источном Берлину и Грифену, а студије је започео у Грацу. Након што је објавио први роман „Стршљени” 1965. године, напустио је факултет да би се више посветио писању.
Пажњу на себе скренуо је годину дана касније, 1966. године, када је на Принстону у Њујорку оптужио литерарну „Групу 47” за „описну импотенцију”.
Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века видљивост му на светској литерарној сцени доносе и романи „Леворука жена”, „Кратка писма за дуга растајања” и многи други.
Нобелова награда која му је уручена данас круна је богате каријере током које је створио више од 70 прозних радова и двадесетак позоришних дела, а опробао се и као лиричар, есејиста, сценариста, преводилац и режисер.
У театрима широм света већ деценијама се играју представе према његовим текстовима – „Каспар”, „Псовање публике”, „Путовање у сонорну земљу”.
Роман „Голманов страх од пенала”, који је ушао у школску лектиру, екранизовао је Вим Вендерс, а Хандке је написао сценарио и за чувено остварење овог редитеља „Небо над Берлином”.
Непосредно после изведбе у Франкфурту, у дворишту Капетан-Мишиног здања, у чувеном Расовом позоришту, представу „Псовање публике”, која је и данас на репертоару КПГТ у Београду, поставио је Пит Теслић.
Осим у Грацу и Берлину, живео је у Диселдорфу, а касније у Паризу, Кроненбергу и САД. Од 1990. живи у Француском градићу Шавилу, 12 километара југозападно од Париза. Познато је да је пасионирани сакупљач печурака.
Izvor: politika.rs