У разговору испуњеном осјећајем горчине због неправде коју су доживјели, радници су подсјетили да је фабрика „Полимка“ два пута одлазила у стечај – 1992. и 2002. године – а да су притом примили минималне отпремнине у износу од свега 1920 еура.
Посебно поражава чињеница да је читава фабрика, са свом својом имовином и историјом, продата за свега 1.000 еура. То је понижавајуће и скандалозно, не само за оне који су ту деценијама радили, већ и за цијело друштво које је допустило такву неправду.
Радници траже оно што им с правом припада – праведну накнаду, по узору на случај радника из дрвопрерађивачке индустрије. Њихов захтјев није ни политички ни популистички, већ дубоко људски и правичан.
„Као посланик и човјек, осјећам моралну и институционалну обавезу да станем уз ове људе и да тражим реакцију државе. Заборављени не смију остати заборављени – а правда, иако спора, мора стићи.“ – истакао је Божовић.
