U razgovoru sa Mihailom – Mišom Janketićem, jednim od, nažalost, retkih preostalih bardova naše glume, najmanje sam pričao sa glumcem.

Slušao sam književnika i pesnika, svedoka vremena, čoveka čiji je život počeo strašnom porodičnom tragedijom, čije užasne ožiljke je nosio sa čudesnom snagom, ne mrzeći i postajući veliki.

Slušao sam zemljodelca i težaka koji je duže i lepše pričao o zavičajnom imanju u Tomaševu (nekadašnjim Šahovićima), kosidbi i voćkama nego o svim svojim ulogama, a bilo ih je da ispune celu stranicu novina. Zauvek me je kupio kada smo se prvi put sreli pre gotovo četvrt veka na nekoj književnoj večeri. Sa strašću posvećenika dva sata je govorio o novom motokultivatoru koji je nabavio, ne pominjući ni slovom velike nagrade kojima je tada ovenčan, niti uloge, niti popularnost, ništa… Od njega niste mogli čuti niti ćete čuti ono glumačko: „Kad sam ja igrao Raskoljnikova“, a igrao ga je. „Kad sam ja igrao Ljubu Vrapčeta“, a on ga je igrao onih pet puta dok čuvena predstava „Kad su cvetale tikve“ nije zabranjena… „Kad sam ja igrao Staljina, Ivu Andrića, Živojina Mišića“, a sve ih je igrao… Naigrao se i naživeo igrajući, pa suštom istinom zvone Mišine reči, pozajmljene od nekog njegovog seljaka iz Tomaševa, koga je jednom pitao kako je i koliko ima godina.

– Pitam ga: „Kako si?“, a on kaže: „Eh, kako. Umorim se dok se obujem“. „Nemoj tako, nisi ti još star. Koliko imaš godina?“, a on će: „Ja? Nijednu. Sve sam ih spiskao, do poslednje kapavice“, odgovorio mi je taj moj školski drug. Tako i ja. Jadan je život koji nisi do kraja potrošio. Ne treba tamo nositi ništa.

Ipak, krštenica mu broji osam decenija zbog kojih je morao da rasproda i onaj motokultivator i kose i vile i živo (stoku) i da u svoje selo, ukotvljeno u Vraneškoj dolini, kad mu zdravlje dozvoli, dođe na dan-dva. Koliko da pričesti dušu i olakša joj na obali Ljuboviđe.

– Bio sam letos. Malo. Bilo kišovito neko vreme, a ja tamo više ne mogu da budem sam. Ranije sam provodio po dva i po tri meseca, imao sam i voćnjake i livade i njive i ovce, svašta sam ja tamo radio. Napravio sam i školu glume i amfiteatar, dovodio svoje studente, igrale su se predstave. Učio sam tamo svoje studente da razlikuju biljke, drveće, da slušaju muziku iz prirode. Čovek je prilično osakaćen ako barem neki period života ne proživi na zemlji i od zemlje. Da mogu fizički, i danas bih mogao da živim na zemlji jer znam sve radnje koje čoveku omogućavaju taj život. I da orem i da kopam i da okopavam i da kosim i da vršem i da krunim i da vežem i da berem i da radim kasapske poslove…

Ipak ste otišli drugim putem. Kako je on počeo?

– Ja sam 1956. godine upisao književnost na beogradskom Filološkom fakultetu, gde sam u čuvenoj „četrdeset petici“, koja je bila naša zajednička učionica, sretao i Branka Miljkovića, Božidara Šujicu, Branu Petrovića i mnoge druge velikane pisane reči. Družili smo se u „Poletu“, koji je tada bio tu do Igumanove palate. Tu sam upoznao i crnogorske pesnike i družio se sa njima, pre svega Lesa Ivanovića… Onda smo iz „Prešernove kleti“ prelazili u podrum Doma sindikata gde je pevao Toma Zdravković u belom odelu i crnoj svilenoj košulji. Bilo je to jedno jako bogato vreme, živelo se intenzivno i punim plućima.

Jeste li znali Vitomira – Vita Nikolića?

– Kako nisam. Pio s njim! Bili smo dobri prijatelji. „Nije ovo ljubav, to se ja spasavam, to ja bježim, ženo, tebi u hajduke. Romanijo moja, puna dobrih trava…“. A Branka Miljkovića sam zapamtio kao bledog mladića sa šiljatim nosem i crnim šeširom. Imao je južnjački akcenat, bio je beskrajno zanimljiv. Međutim, najviše sam se družio sa Božidarom Šujicom i Branom Petrovićem. Brana je bio i ostao moj omiljeni pesnik. Zvao sam ga prgavi Irac. Riđ, užasan temperament. Divno je govorio svoju poeziju. Ima jedna predivna priča. Ja sam sa Zlatanom Dorićem vodio recitatorsku grupu u „Špancu“ i bili su tu Vito Dardić, Rale Damjanović i ostali, a jedno veče smo radili poeziju Brane Petrovića. Pozovem ja sve te recitatore i jednog mog pobratima, koji jedini nije recitovao nego je studirao matematiku, na svoje momačko veče u „Manjež“. Eto ti u nekom trenutku Brane i pita može li da sedne. Kažem: „Možeš, ali nećeš podneti ovo što ćeš čuti“. „Šta neću, kako neću…“, galami on, a ja ga posadim do mene i onda oni jedan po jedan, a jedanaest ih je bilo, počnu da govore njegovu poeziju. On se ukočio. I kad je došlo do ovog mog pobratima, koji takođe sedi do mene, Brana skoči i kleknu ispred njega: „Bogom te molim, nemoj i ti. Bar reci da ne znaš ništa“. A ja mu diskretno došapnem jedan stih, ovaj ponovi, a Brana više nije znao šta bi sa sobom.

Dokle ste stigli sa studijama književnosti, otkud posle na glumi?

– Do treće godine. Onda sam otišao na radnu akciju, bio sam udarnik, dobio odsustvo i otišao u internacionalni kamp 21 dan. Tamo sam se zadržao sa jednom prelepom Austrijankom, i kada sam se vratio u Beograd izgubio sam uslov za sledeću godinu. Da bih ponovo imao dom i stipendiju morao sam nešto da upišem i najjednostavnije mi je bilo da odem na Pozorišnu akademiju.

Najjednostavnije? Pa tu je bila, a i danas je, najveća konkurencija?

– Jeste, prijavilo se više od pet stotina, primali su deset. Ali ja sam za to bio spreman, družio se sa pesnicima, govorio poeziju, znao milion stvari. I primili su me. Mislio sam da ću tu biti privremeno i da ću se vratiti da završim književnost. I vraćao sam se, davao ispite, na kraju mi je ostala samo pedagogija i diplomski. Možda me je u glumu odvelo i to što sam radio kao volonter Centra za kulturu Filozofskog fakulteta i u jednom kiosku prodavao karte za sva beogradska pozorišta. Tako da sam svako božje veče bio u pozorištu. Zato mi je gluma i prva pala na pamet kad sam trebao da rešim dom i stipendiju. Posle sam ostao, nekako mi je bilo najlakše.

Nezaobilazna je priča o predstavi „Kad su cvetale tikve“, u kojoj ste dobili ulogu glavnog junaka. Mnogo ste duže trenirali boks za ulogu Ljube Vrapčeta nego što ste igrali u predstavi koja je brzo zabranjena.

– Trenirao sam boks mesecima, i to po šest sati dnevno. Trenirao sam sa čuvenim trenerom Bogdanovićem, koji je jedanput izjavio da sam na kraju slobodno mogao da boksujem za reprezentaciju u polusrednjoj kategoriji.

Šta je istina o zabrani te predstave?

– U suštini to je bio jedan veliki nesporazum. Nije to Tito zabranio, nego drugi u njegovo ime.

Je li on uopšte znao o čemu se radi?

– Znao je, kako nije, jer je jedan od političara koji je gledao premijeru otišao direktno njemu i izvestio ga da je to antipolitička predstava koja na pogrešan način tretira pitanje Golog otoka. Onda je Josip Broz u tom svom govoru u Zrenjaninu rekao tu rečenicu: „Neka oni sade tikvice, olupaće im se o glavu…“, ili već šta je rekao. A šta je zapravo bilo, ispričao mi je jednom prilikom Veljko Milatović kada smo pravili priredbu upravo za Tita i Jovanku u Igalu. Posle te priredbe se Broz raspitivao o meni i on mu je rekao da sam igrao u „Tikvama“. Onda mu je on ispričao kako je u automobilu dok je putovao u Zrenjanin na onaj skup gde će reći ono o tikvama, do njega sedeo Kardelj i nagovarao ga da ne pominje „Tikve“, da se u to ne meša, zameriće mu svet, Evropa. I Tito je crvenom olovkom precrtao taj deo govora, inače odštampan krupnim slovima, kako ne bi morao da ima naočare. Međutim, Tito, kako je otišao u neku digresiju, sve hoće da se vrati napisanom govoru, ali kako je duvao neki vetrić i kako god okrene papire ispadne mu onaj list sa crvenom škrabotinom. Na kraju se on iznervira i kaže „a i te tikvice, bogati…“, i eto katastrofe. U stvari, sve je bilo bizarno. Naravno, krenula je hajka iz Centralnog komiteta da mi sami skinemo predstavu sa repertoara. Na kraju smo mi to uradili, i to je unazadilo naše pozorište za dugo vremena.

Nažalost, poklopilo se da vaša životna priča i sudbina književnog junaka Dragoslava Mihailovića budu gotovo identične. Ljuba Vrapče gubi oca, majku, brata i sestru u knjizi, vi ste ostali bez majke, koju su zaklali četnici, i brata, koji joj je na grudima umro?

– Jeste. Ljuba Vrapče gubi svoju familiju u tom okršaju. Eto, posle četrdesetak godina ponovo igram Ljubu Vrapčeta u Beogradskom dramskom, samo što sad igram starog Ljubu, koji iz Švedske priča svoju priču, a ovi mlađi sad igraju to. Zaboravio sam ja tu tragediju. Mnogo duhovne snage treba da se čovek oslobodi tih strašnih stvari. S tim se ne može živeti, horor je to.

Vi ste se posle prekida te predstave vratili u zavičaj vašeg oca, rešeni da se ne vraćate pozorištu i da živite od zemljoradnje?

– Ja sam to oduvek i želeo. Počeo sam da pravim kuću, obnavljam voćnjak, kupio neke mašine, hteo sam da gajim ovce i pčele. Mislio sam da ću moći bez pozorišta, ali se ispostavilo da nisam mogao. Shvatio sam to posle devet meseci i vratio sam se.

Govorili ste da je ta pozorišna zavesa bila zaklon od surove realnosti koja vam je obeležila detinjstvo?

– Jeste. Kad čovek počne život u tragediji, onda u mladosti stekne užasni strah. Teško se s tim živi i pozorište je bilo idealno mesto da oporavim duhovnost, da se rasteretim i da se, hajde da malo budemo i patetični, na neki način sakrijem od surovosti života. Tako da sam ja u pozorištu pronašao životni put, ostvarujući svoje uloge i uporedo ostvarujuću svoju porodicu. Zapravo, sa svoje četvoro dece sam uspeo da povratim moju mrtvu familiju. Čak sam im davao i ta imena, jer sam smatrao da su moja deca bila dug prema nestaloj mojoj porodici. I povratio sam je, tako da su moja deca sada i unuci.

pročitajte i…

Često govorite o Crnoj Gori, vraćali ste joj se i bukvalno i u mislima. Kad biste sve sumirali, šta biste rekli?

– U vezi sa ovim stanjem? Rekao bih da su to neki prolazni nesporazumi, samo što se mi tako žustro kačimo. Najstrašnije su svađe i tuče između braće, to je poznato u našem narodu. Drugo, vode se dve vrste politike koje se sukobljavaju po svemu. Da među političarima ima bar malo tolerancije, i sa jedne i sa druge strane, bilo bi mnogo bolje.

Na poslednjim izborima ste podržali gospodina Đukanovića. Kako su reagovali vaši Bjelopoljci?

– Bilo je onih koji su mi zamerili i onih koji nisu, ali ti koji su mi zamerali nisu birali sredstva, ali dobro sad. Nisam ja tim spotom podržao nijednu partiju, nijedno ime. Ja sam samo poručio mojim Bjelopoljcima da oni nisu više političke analfabete i da politika nije samo nacionalnost, vera ili stranka već je i šansa za bolji život. Rekao sam im da glasaju za život i budućnost svoje dece.

Šta je bio vaš motiv da se uopšte oglašavate?

– Zamolili su me da nešto kažem i ja nisam imao otpor da podržim pametnu stvar, nešto što mi se čini uljudnim.

Rekli ste da se politički stav nije promenio otkako znate za sebe niti ste se kome priklanjali. Koji je to stav?

– Ja sam, pre svega, socijalista i demokrata. A ono vreme kada sam ja bio mladi član Saveza komunista, to je bilo nešto najbliže mom političkom poimanju. Drugo, bio sam samo član i nisam imao nikakve druge aktivnosti niti sam ikad pomišljao ni na kakve angažmane. Posle slučaja sa „Tikvama“ bio sam ogorčen, izašao sam iz partije i od tada se više nisam učlanjivao ni u jednu. Tada mi se nije dopalo to partijsko licemerje u koje su nas gurnuli da mi kao sami, kao svesni subjekti, skidamo svoju predstavu s repertoara. I to dobru predstavu, možda najbolju koju smo ikada imali. Tada sam se oprostio od politike i neka sam. Ne fali mi.

Ipak promišljate stvari?

– Daleko od toga da sam apolitičan čovek, ja sam duboko u politici i obavešten sam o svemu što se događa i imam svoje mišljenje. Ne može umetnik biti apolitičan, kao što ne može biti daleko ni od dobra ni od zla, kriminala, ne može ni od politike. Mi se bavimo svim segmentima života, odslikavamo sve što život pruža, a da bi to što vernije radili moramo znati što više o svim tim stvarima. Moramo biti obrazovani, a pod obrazovanjem smatram i poimanje politike i ekonomije. Siromašan duhom ne može biti umetnik i oslikavati život na pravi i pun način.

Čitate sve novine. Kakav je vaš odgovor na ono što iz njih saznajete, osetite li i bes?

– Nemam ja u ovim godinama nikakav bes i odavno sam naučio da čovek ne sme da bude kategoričan i isključiv. Naš život pripada jednom evolutivnom toku a evolucija prolazi kroz razne stupnjeve. Kuda našu duhovnost vodi duhovna evolucija, nisam naročiti prorok da bih znao odgovor na to pitanje.

Jeste li pesimista ili optimista u vezi sa tom evolucijom?

– Moram priznati da sam ja optimista bez pokrića. Optimizam baziram na svojim željama i mislim da bez želja i motiva nema ljudskog opstanka. Nadam se da će ova okrenutost sveta prema sebi pronaći jedan put koji je malo dalje od proste sebičnosti, a to se može postići samo nekom verom, nadom i motivom. U tom smislu sam optimista, a prema ovome što je realno stanje – optimista bez pokrića.

Igrali ste Ivu Andrića, Staljina, Vojvodu Mišića, Kneza Miloša…

– … Josipa Broza Tita, Marka Miljanova, kralja Nikolu, igrao sam toliko njih!

Koga je bilo najteže predstaviti?

– To je delikatan posao jer ljudi o svim tim velikanima koje sam ja predstavljao ima svoje predrasude koje su često daleko jače od nekog realnog života tih ljudi. Bilo je pitanje hoću li ja, stvarajući te likove, ići uz dlaku predrasudama ili ću ih graditi u skladu sa istorijskim činjenicama. Trudio sam se da radim ovo drugo a da bih to mogao ja sam svaki put kad bi trebalo da igram te ljude na radnom stolu imao jednu pristojnu biblioteku knjiga o njima. I onda sam, na neki način, iz tog konteksta mirio te dve stvari. Pomogla mi je jedna debela knjiga, koju sam dobio od jednog mog druga Rusa, u kojoj su anegdote o Staljinu. U predgovoru on kaže kako će, bez obzira na istinu o Staljinovom životu, on u narodu živeti po ovim anegdotama i predrasudama koje su stvorene još za vreme njegovog života i trajaće dalje od istorijskog trajanja njegove ličnosti. To mi je prilično pomoglo.

Kad ste ih igrali jeste li imali neki zazor, dilemu ili ste to prevazilazili glumačkim zanatom?

– Nisam imao tih dilema. Nisam, jer sam o svakom od njih pravio ozbiljne studije. Bilo je nečega u stavu, životnoj filozofiji i prirodi motiva tih ljudi gde nismo bili istovetni, ali to nije bilo od odlučujućeg značaja za moju interpretaciju njih. Više sam sukoba imao praveći neke uloge koje nisu bile vezane za istorijske ličnosti. Recimo, dok sam igrao Raskoljnikova ili Fjodora od Dostojevskog. Više sam imao otpora i unutrašnje borbe da bih osvojio te likove nego kod bilo koga od ovih velikana.

O SINU MARKU

Hoće li vas sin Marko prevazići u glumi?

– Oduvek govorim da ne može čovek nikako biti dobar otac ako mu sin ne bude bolji od njega.

Iz minusa

– Ja sam od života dobio mnogo više nego što sam se nadao, a nešto manje nego što sam mogao. Kasno sam stao na noge. Morao sam da krećem ne od nule nego iz dubokog minusa, tako da je moj skor pozitivan.

Je li ostalo išta za čim ste zažalili?

– Jeste. Ostala mi je žalost što nemam još jedan život da ga provedem na zemlji i od zemlje. Priroda je moj ambijent, ona mi bogati dušu, tek na zemlji sam svoj na svome. Rasprodao sam sve onih teških devedesetih godina, imao sam alate.

Izvor: Blic.rs

Подијели са пријатељима!