Бранка Катић у Будви: На нашим просторима сви воле да се заљубе у неког вођу

Сусрет са једном од најдаровитијих глумица на фестивалу Град театар

Jедна од наjвољениjих и наjдаровитиjих глумица са ових простора Бранка Катић прошле године се вратила на позоришну сцену у комаду „Сумрак богова“ у режиjи Jагоша Марковића и продукциjи БДП-а.

Овог љета публика у Будви jе имала прилику да jе гледа управо у тоj представи на фестивалу Град театар.

Поводом њеног повратка на позоришну сцену могли су се прочитати наслови попут „Одушевљена нациjа“, а оно што jе занимљиво jесте да jе представа „Сумрак богова“ имала премиjеру претпрошле године, а да jе Катић ускочила као замjена те да jе публика постала jош заинтересованиjа за представу од кад се то догодило.

Она истиче да она не води рачуна о статистици.

–Ова представа jе била фантастична и приjе него што сам jа дошла. Бранка Шелић, коjа jе глумила улогу Софи, jе то радила сjаjно, а због других обавеза jе изашла из представе. Добила jе и награду на фестивалу у Сараjеву за игру ансамбла. За мене jе било добро да уђем у нешто тако добро и колико год та рjешења нису наjприродниjа и твоjа кад ускачеш у нечиjу улогу и нечиjе ципеле, мораш да се ускладиш са пуно ствари, не правиш своjу улогу органски од почетка. Колико год да jе то било ограничење и нешто с чим можда и дан данас се некако њежно рвам, у исто вриjеме jе било добро за мене да уђем у jедну представу коjа jе тако чврста, jака и захтjевна па jош у овако фантастичноj глумачкоj екипи.

•Како jе дошло до тога да се вратите на позоришну сцену?

–Са Jагошем Марковићем сам у доба короне обавила пар телефонских разговора. Он ме звао да ме пита да ли бих од следеће сезоне радила с њима у Београдском драмском позоришту, jа сам рекла да бих вољела и нисмо тад одлучили шта би то тачно било. Онда се десило то да jе Бранка Шелић изашла из представе и они су сjетили мене, позвали су ме и jа сам рекла да. Имала сам све треме овог свиjета.

•Посљедњи пут сте били на Граду театру 1996, играли сте у представи Радован III у режиjи Деjана Миjача. А када сте били први пут на фестивалу?

–Овдjе сам први пут била 1987. године када сам тек уписала глуму. Вjеруjем да jе то и прва година фестивала Град театар. Ми смо били студенти глуме, имали смо прве часове дисања и опуштања у Котору, у jедном предивном поткровљу. Увече бисмо већ статирали у представама Суботичког народног позоришта коjе jе режирао Љубиша Ристић и наш дивни професор Раде Шербеџиjа коjи нам jе заиста направио четири наjлуђе године студирања гдjе смо, за почетак, и приjе првог часа глуме већ видjели како „show must go on“ и како jедна фантастична позоришна трупа живи.

•Можете ли нам испричати неке детаље везане за почетке Града театра?

–Учествовали смо у пуно представа, било jе пуно духовитих момената. Били смо у jедноj представи коjа jе била на мађарском jезику, и с обзиром да не говоримо мађарски знак jе био да када добиjеш бочицу отрова ти jе попиjеш и паднеш мртав. Трећа од нас, колегиница Снежа, jе тако лупила главом у камен да jе пар „мртвих“ дигло главу да види да ли jе она у реду. Било jе заиста пуно тих анегдота зато што смо ми заправо тада тек добили шансу да учимо како jе то бити глумац, нисмо били професионални глумци. То jе сад све забавно када се присjетим, тада можда и ниjе било толико забавно.

Ускоро нови пројекти

•На чему тренутно радите, хоћемо ли моћи опет да Вас гледамо у позоришту?

–Да, треба на jесен да радимо jедну представу „Камен“, то ће бити сарадња БДП и ЗКМ-а. Режираће jе Патрик Лазић, играћемо Мирjана Карановић, Ива Илинчић и jа из нашег позоришта, као и неки дивни глумци из Загреба. Ускоро ће кренути двиjе сериjе коjе сам радила, jедна jе „Адвокадо“ коjу jе режирао и написао Никола Пеjаковић заjедно са Сашом Хаjдуковићем. Такође сам у петоj сезони сериjе „Убице мог оца“, а сад радим и нека два лиjепа филма коjа ће доћи идуће године. Чекам исто и филм Душана Ковачевића у коме сам, коjег смо снимили приjе короне, али jе због короне било отежано монтирање и све друго. Чекам и „Кингсман: Почетак“ да изађе ево двиjе године, чека премиjеру

•Дакле, прва асоциjациjа на фестивал Град театар су успомене? Да ли можете да направите поређење: тада и сада?

–Па да, jа сам вам на неки начин отворила фестивал. Прошло jе доста година. Лиjепо сте изградили све. Пола кућа више не види море, али види неку велику зграду. Имамо и ми такве неке мегаломанске проjекте, ниjе то само код вас. Макар jе оваj простор између цркава остао прелиjеп, Стари град jе остао чаробан.

•Колико jе пандемиjа утицала на то да се људи врате у позориште? Културни догађаjи су посjећениjи више него икад.

–Чини ми се да смо сви схватили колико су важни интеракциjа и дружење и сви дивни догађаjи попут изложби, концерата и представа. Чињеница да можемо да се осjетимо, додирнемо, да смо заjедно. У корони сам схватила да живот брзо пролази и да све оне ствари коjе причам да хоћу да урадим и коjе нисам jош увиjек урадила, да jе вриjеме да се ухватим у коштац са свим тим.

•Представа „Сумрак богова“ jе актуелниjа више него икад?

–Нажалост, ова тема jе и даље толико актуелна, у свиjету и даље бjесни десница, неки људи jош увиjек мисле да су вриjедниjи и бољи од других. Таj фашизам коjи не можемо да искориjенимо, а толико jе погрешан као начин размишљања, толико jе деструктиван и погубан за нашу врсту. Враћа нас уназад као да ништа нисмо научили из прошлости ни из свега што се десило, прво на нашим просторима за почетак. То jе тужна чињеница да jе ова представа актуелна и дан данас.

•Хоће ли позориште спасити свиjет?

–Мислим да неће, мораћемо сви мало у свом дворишту да пометемо па да се онда потрудимо да се повежемо, упознамо и да не будемо аполитични jер jе то нека врста избора и то jесте политички став, више него то што би ти људи коjи кажу да су аполитични вољели да буду. На нашим просторима сви воле да се заљубе у тог неког новог вођу, jа мислим да би требало читати програме тих партиjа и направити jедан систем гдjе су људи одговорни за оно што раде. Не знам како jе у Црноj Гори, али код нас jе весело.

•Један филм jе обиљежио претходни период за Вас, а то jе „Molly“, редитељке Сали Потер у ком глумите са Хавиjером Бардемом. Шта нам можете рећи о сарадњи са њим?

–Дивно искуство, фантастичан глумац. Филм jе лиjеп, али и тежак jер говори о уму особе коjа пати од деменциjе, тако да ми са њим путуjемо кроз сва та нека времена гдjе jе његово сjећање заглављено или како у jедном дану човjек коjи има деменциjу може да мисли да има шест година, па да се осjећа као да има двадесет, па да буде све нормално и онда опет оде да се види у огледало и помисли „jа нисам моj отац“ jер нисам овако стар, jа сам диjете. Редитељка Потер jе имала лично искуство тако да jе оваj филм доста личан, њен брат jе умро од деменциjе коjу и млађе особе могу да добиjу, она не долази неминовно са старошћу. Њоj jе било битно да лиjепо исприча ту причу. А Хавиjер jе био фантастичан, сjећам се те сцене коjу смо снимали у jедноj врло озбиљноj атмосфери jер jе материjал такад да ти не можеш баш да се зафркаваш. Кад сам га упознала, и мало приjе него што смо ушли у студио да радимо сцене, он jе и духовит и сjаjан, али током снимања jе био невиђени професионалац. Jежила сам се док сам га посматрала.

Izvor: https://www.dan.co.me

Подијели са пријатељима!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

shares