ОБИЉЕЖЕН ДАН МАТИЦЕ СРПСКЕ – ДРУШТВА ЧЛАНОВА У ЦРНОЈ ГОРИ

У књижари Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, у суботу 13. новембра 2021. године, обиљеж је 13. новембар. Дан Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.

Свечано слово одржала је проф. др Јелица Стојановић, предсједник Друштва. Након поздрава упућеног публици, преосвећеном епископу Кирилу, конзулу Републике Србије г. Дојчиновићу и министру савјетнику у Амбасади Србије г. Роговићу, професорка се осврнула на претходни период у раду Друштва и обиљежавању ове Манифестације.

  • Већ пету годину прослављамо Дан Матице српске – ДЧЦГ, 13. новембар (дан Његошевог рођења). «Јер, све док је српског језика, славиће се ово најважније рођење једног српског човјека» (написа М. Бећковић). А српског језика је било од искони и биће до конца, за вјечност (за васкрс у вјечности). Да изнова подсјетимо, Његош је први члан Матице српске са простора данашње Црне Горе. У Летопису Матице српске објављен је 1834. приказ књиге Пустињак цетињски, што је истовремено први текст о Његошевом књижевном раду, а Његош је 1837. године у Летопису објавио пјесму посвећену Лукијану Мушицком Нелажни знак памети праху народољупца, и алегоријску прозу Сан на Божић. Године 1845. Његош се учланио у Матицу српску. И тако редом… Тиме нам је «пропртио» пут ка Матици српској, умом и срцем, и нама садашњим члановима, знањем и обожењем знања трасирао свјетлошћу пут… тако да нам другог и другачијег пута и нема… Нити га желимо, нити иштемо, нити хоћемо! Јер нећемо, не можемо, не умијемо, и не дај Боже, мимо нас самих, и мимо Његоша… Јер свјетлост свијетли!
  • Дани Матице МС – ДЧЦГ, обиљежавају се чувањем оног што је најсветије и најдубље насљеђе свих простора који су у саставу садашње Црне Горе, обиљежавајући најважније и најславније српске (уз то и црногорске) догађаје, личности, јубилеје, подвижништва… А Црна Гора је сабир, а и колијевка српског насљеђа, традиције, духовности. Нужно је, као и Његош, Јеремија Косова! Тако да имамо шта чувати, његовати, уздизати, са чим бити у радости… Захваљујући многима, и свима вама, на том смо путу, то чувамо, то нам је брана и путоказ…
  • У складу са тим, можемо се похвалити и богатом издавачком дјелатношћу, не само што се броја издања МС − ДЧЦГ тиче, већ, прије свега, квалитетом. Одржано је више престижних међународних и домаћих научних скупова (који су окупили учеснике из близу 20 земаља), из којих су проистекли и зборници; одржан је велики број трибина, предавања… на пољу истине и свевремености српског бића на овим просторима. Друштво је било домаћин многим значајним именима, посленицима науке, књижевности, позоришта, културе уопште… Трудила се да сакупља и сабира, на сабир и свједочење српског етноса, културе, заједништва… Радосни смо и поносни што смо дио такве историје и културе!
  • Од свог оснивања, схватајући значај очувања и његовања српског језика и књижевности, српске историја, МС – ДЧЦГ посебну пажњу поклања студентима, магистрандима и докторандима из области србистике (српског језика и књижевности), из области српске историје, организовањем студијских боравака, стипендијама, помагањем и плаћањем магистарских и докторских студија…
  • Да и овај пут подсјетим, о нас се оглушила званична Црна Гора… И поред свих изузетно квалитетних програма, које свједочи око 800 догађаја разних садржаја, никакву помоћ нијесмо добили од званичне Црне Горе, јавни медијски сервис ЦГ нам није уопште посветио пажњу. Као да нас нема! А веома има, и то квалитетом, и истинским и непобитним свједочанстом. Медијска блокада не може зауставити наш рад, он ће, с Божијом помоћи, остати непатворено и необориво свједочење.

О изузетном труду саме професорке Стојановић за опстанак Друштва, као и о укупној њеној борби за очување српског језика у Црној Гори, говорили су модератор програма Бојана Пејовић, која је истакла и честитало недавно национално признање „Вук Караџић“, што је професорки уручено у Београду, као и проф. др Драго Перовић.

У склопу свечаности промовисано је недавно издање Друштва, књига Црна Гора кроз историјска документа, коју је приредио Јован Маркуш, а ликовно опремио мр Мирко Тољић. Сам приређивач ове својеврсне енциклопедије Црне Горе од Мирослављевог јеванђеља до модерног времена због здравствених разлога није био у прилици да говори. О дијелу монографије посвећеном историјату српског језика и писма у Црној Гори говорила је проф. Стојановић.

  • Шта нам свједочи сабир докумената о српском језику и ћирилици, о имену српског језика и српског писма кроз сабир историјсих докумената?! Иако је српско насљеђе кроз историју системски и намјерно уништавано, остало га је довољно за свједочење, толико да јасно и прецизно говори, ништећи све фалсификате. Цјелина и пунота: народ, језик и црква држава, заједно и као једно живе, прожимају се, и употпуњују вјековима, једно друго обнављају и препорађају.
  • Језик на просторим данашње Црне Горе од искона до дана данашњега је српски, како својом суштином тако и својим српским именом, које је израз и исходиште суштине, писан писмом које се звало српским именом (српско писмо), тј. ћирилицом. И кад се за тим иде, ништа није изостављено, и ништа није додато, него је то једна лијепа и цијела истина. А то нам илустративно показаује и ова књига.

О дијелу монографије који обрађује искуство православног живота на простору данашње Црне Горе говорио је преосвећени епископ г. Кирило.

  • Православна Црква има од почетка територијално или географско уређење и организацију и никако то није везано само за једну нацију или један народ. Тако је и шири простор Балкана остајао под црквеном власти Цариграда све док српски народ није дошао до свог духовног пунољетства и заслужио да добије своју аутокефалну Цркву. Свети Сава, чији је отац Стефан (пр Симеон) рођен на Рибници у Подгорици, био је тај ангел Божји који нас је једном заувијек окренуо на исток према Јерусалиму, Цариграду и дао нам завјет да чувамо Православну вјеру. Тако је и формирана Српска Православна архиепископија или затим Патријаршија као једна од многих аутокефалних канонских јурисдикција Једне Свете Саборне (Католичанске) Православне Цркве. Она данас обавља своју мисију на свим континентима земљине кугле. Тако да у њој има и Срба и Црногораца и Американаца и Бразилаца и Африканаца, и других народа и националности и раса. Зове се српска јер се историјски сложило да су Срби као народ и створили ту Цркву и најважније личности међу светима у њој јесу Срби. Даље преко 90 посто њених чланова су Срби. Међутим због горњих разлога, Црква чува идентитет сваког појединца и народа и не желећи увриједити национално осјећање ниједног човјека или народа, Црква зато у својим локалним називима уграђује специфичности локалног становништва. Тако имамо: Митрополију Црногорско- Приморску, Епархију Херцеговачку, Епархију Буенос Ајреску Јужноцентрално америчку, епархију Аусталијску … итд..  Све је у Цркви складно, сви појединци и народи се уграђују у њу као живо камење.
  • Кад би сви људи били довољно просвећени вјером и благодаћу Божјом, овакве књиге као што је ова књига нашег уваженог Јована Маркуша за чије добро здравље се молимо (који је написао много добрих књига и монографија), биле би искључиво потребне музејима. Али пошто живимо у времену политичких експеримената са појединцима и нацијама, пошто живимо у времену када неке политичке, идеолошке, некад и отворено богоборачке силе покушавају да промијене генетски код односно историју и традицију једног народа… онда су нам овакве књиге итекако потребне да нас подсјете одакле смо дошли, ко су били наши преци, и куда идемо. Света династија Немањића чији коријени овдје на овој благословеној земљи Зети, или данашњој Црној Гори, су нам поставили границе и смјернице. На све то нас је подсјетила и светородна династија Петровића, а и у наше дане наш блаженог спомена Митрополит Амфилохије. Ако се будемо држали тих оријентира онда нећемо залутати ни као народ ни као појединци.

О Маркушовој књизи говорио је и проф. др Драго Перовић

  • Овом велелепном књигом, животним дјелом неуморног Јована Маркуша наше МС – ДЧуЦГ наставља свој десетогодишњи рад и рат против заборава и свега онога што он, генерално, носи са собом за било ког појединца, за било који народ, за човјечанство у цјелини, али у првом плану за српски народ у савременој ЦГ. Због тога је господин Маркуш и за мото ове документоване монографије, као и за мото претходне изложбе, наш добри Јован Маркуш за мото свог предговора узео ријечи нашег Господа Исуса Христа: „Познаћете истину и истина ће вас ослободити“ (Јн, 8, 31-32). Сви живо памтимо посљедње молебанске и литијске године који су нас ослободили изнутра. И ова монографија носи исту идеју, да нас ослободи истином, како људском тако и божанском. Ова књига је одраз тог вјековног молебана наших светитеља и историјска литија наших предака.
  • Као што сте већ чули, ради се о документованој историји четири кључна и случена елемента нашег српског идентитета у ЦГ: народу, језику, цркви и држави. Сваки од тих дјелова састоји се од изабраних непобједивих истина и свједочанстава, неугасивих светионика нашег историјског постојања на територији старе Црне Горе у периоду од времена Св. Саве (1207), преко 1494. и времена Црнојевића, затим кроз сво вријеме Петровића и Карађорђевића, све до 1989. Било да су у питању извјештаји католичких мисионара, или свједочења владика и владара непоновљиве куће Петровић Његош, било да је ријеч о изјавама црногорских главара, или натписима над гробовима истакнутих црногорских јунака и личности, посмртним новински натписи о њима, законицима, ђачким увјерењима, читанкама или уџбеницима, преко тога, када је у питању СПЦ у Црној Гори, пред нама су црквени и државни календари, житија наших светитетеља, рукописне књиге, празнични минеји, историје Црне Горе, посланице Св. Петра, истине Петра Другог, часописи и новине 19. и почетка 20. вијека, школски програми и свједочанства, увјерења и читанке, прогласи, светосавске и друге црквене прославе, интервјуи, аутобиографије, службена документа, подаци из дневника, све је сасвим јасно и недвосмислено давно речено, животом потврђено и похрањено у нашем памћењу. Остаје онда питање како је у ових посљедњих 80-ак година ЦГ, као „понос цијелог Српства“, постала несрпска? Како 8 варљивих деценија даје себи за право да претходних пет постојаних вјекова прогласи неистинитим и непостојечим? Ко то има образа да тврди да Св. Сава, Црнојевићи, Петровићи и остали нијесу знали ко су, ком роду припадају, којим језиком говоре и у којој се цркви моле.

Историчар Томаш Дамјановић осврнуо се на значај рада МС – ДЧУЦГ, а потом изнио своје утиске о Маркушовј књизи.

  • Књига коју вечерас промовишемо, „Црна Гора кроз историјска документа: народ, језик, црква, држава“, аутора Јована Маркуша, издата управо у Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори ове године, представља круну тог вишегодишњег рада. Књига је, као што се и из самог наслова може закључити, тематски подијељена на четири одељка: поред уводног дијела и рецензија проф. др Јелице Стојановић, проф. др Бориса Брајовића и др Васиља Јововића, четири кључне цјелине протежу се на 333 стране, од чега на тему „Народ“ отпада 108, на „Језик“ 54, на „Цркву“ 44 и на „Државу“ 166 страница. Примјетно је, дакле, да је највећа пажња посвећена посљедњепоменутој теми, самој држави, јер Маркуш исправно детектује кључни политички проблем: овдје се антисрпски сентимент није рађао спонтано нити је из њега настала држава, него је било обратно: потреба пређашњих политичких елита да од Црне Горе, као државе, начине свој феуд, усмјерен против Београда, а за рачун сваког геополитичког актера од значаја, детерминисала је и однос власти према свим осталим темама. Послужимо се оним најсвјежијим примјером: ако сте, због веза са званичним Вашингтоном и процјене да је Београд у немилости глобалне силе, процијенили да вам треба независна држава, приде и покриће за криминалне активности, нисте могли рачунати на одрживост таквог пројекта уколико људима понудите могућност да краду, правдајући политички курс пуком прагматичношћу. Треба вам, напросто, дубљи разлог, односно смисао засебности црногорске државе. Политичка елита је тако нешто пронашла у неком наизглед нелогичном споју, али, у основи, споју савршено комплементарних елемената: црногорске кроатоцентричности и титоизма. Отуда се, истовременим позивањем на Штедимлију и Дрљевића са једне, односно Брковића и Кулишића са друге стране, изнова и изнова откривала скривана страна црногорске историје, нешто што нам је требало сугерисати како смо, све вријеме, били заведени лажима. Шта нам о свему томе говори Маркушова књига? Напросто, документи која се у њој могу пронаћи сугеришу нам нешто друго: да све оно што јесмо, јесмо из снажног разлога, да то што јесмо има своје покриће и у историји и у култури, има, ако хоћете, у самој истини. Видимо, такође, да су мотиви наших противника били такви да су, у равни политике, заиста резултовали за нас неповољним исходима, примило се, морамо то признати, и то креативно тумачење историје, а ми смо, с тим у вези, у позицији да се вратимо извору и видимо шта нам је чинити. Маркуш нам је, управо таквим приступом, дао и систематизоване аргументе и охрабрење за даље дјеловање.
  • Вриједност ове књиге је, то може утврдити свако ко је прочита, одиста вишеструка. Она представља својеврсну исказницу, нешто што, поносно и без устезања, можемо испоручити као валидан доказ, кад год дођемо у недоумицу или нас неко пита због чега смо то што тврдимо да јесмо. Прецизније речено, ова књига нам пружа обиље доказа да наше идентификовање са српском нацијом, језиком, културом и, коначно, црквом није тек пуко мњење, слободна интерпретација, виђење које се наслања на постмодернистичке релативизације и угађање сопственој каприциозности, а још мање је прилагођавање интересима политичких странака.
  • Вече је својим наступом употпунила женска етно група „Горица“.

Izvor: https://maticasrpskacg.org

Подијели са пријатељима!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

shares