Категорије
Култура

Тражим слободу и борим се за њу

У посљедње вријеме баш озбиљно размишљам о скулптури, нешто сам и кренуо да вајам, тако да скулптура није сасвим искључена, страховито је волим. Али, за то треба вријеме, да се уђе у вајарски начин размишљања, у карактер скултпруе, и да размишљам само као вајар. За четири, пет година, биће и скулптура

„Живимо у времену гдје се основе сликарства сукобљавају с новим концептуалним погледима, а Наод Зорић је од оних који наставља тамо гдје су највеће трагове оставили велика имена попут Даде, Воје Станића, Тошковића, Љубе Поповића, Владе Величковића, што радује све нас који поштујемо ову умјетност“, записао је мр Војислав Јовановић, директор ваљевске Модерне галерије. Зорићеве слике су искрене до краја, проткане снагом знања и искуством које није мало, и које вас не оставља равнодушним.

– Онај ко зна што хоће може да се бави умјетношћу, а Наод је сигурно риједак умјетник који зна што хоће, а шта неће и то се на његовим сликама види – истиче за „Дан“ мр Јовановић, инспирисан Зорићевим платнима на недавној поставци овог сликара у Умјетничком павиљону Удружења ликовних умјетника Црне Горе једноставно насловљеној „Слике и цртежи“. Поставку чине Зорићеви радови настали посљедње три године, као и неколико старијих, насталих прије пет, шест година. Како сликар објашњава, било је потребно да се види откуд су потекли нови радови.

• Поново сте се вратили теми везаној за ратнике. Зашто?

– Стално покушавам да пронађем зашто је мени то важно и зашто је то присутно у мојој умјетности и дошао сам до закључка да ми не живимо само своје личне животе, већ нечије животе. Одрастао сам у таквој породици да нијесам упамтио ниједног ђеда, бабу сам само једну упамтио, један стриц ми је погинуо у партизанима и ја сам их, замишљао слушајући приче о њима. Зато вјерујем све више да поред сопственог живим и њихове животе, и чини ми се да се то види на овим сликама.

• Има ли на тим сликама и оног „нека буде борба непрестана“…?

– Има и тога, али није само то. Моје сликарство је јако везано за моје дјетињство. Родио сам се у селу и прво што сам слушао биле су приче о ратовима, и дивио сам се тим људима, ратницима, замишљао сам их као да имају 15 метара, да су огромни људи, да то морају бити посебни људи, а да смо ми сви остали обични. Дивио сам се и људима који су причали о њима. Улазећи у неке године, и читајући историју, схватао сам, и почео да се дивим човјеку с нашег простора, који је релативно мали, као што је мала и Црна Гора, почео сам да се дивим његовој потреби за слободом, која је на граници утопизма и лудила. Да мали човјек са тако малог простора има тако изражену слободарску свијест, бранећи своју слободу, своју породицу, жену, мајку, огњиште, праг… И мене то фасицинира.

• Можда нису ни имали ништа друго да бране осим те слободе?

– Па то је и најузвишеније, јер ако човјек није слободан онда није човјек. За мене је слобода најузвишенија, и то је повезано с мојом личношћу. Јер и ја сам, кроз живот, тражим слободу и борим се за њу.

• Колико ми данас можемо бити слободни? Чему робујемо (а да бисмо знали у којој мјери смо данас слободни)?

– Човјек је увијек, као и данас, робовао многим стварим из више разлога. Но, слобода је дата свакоме, јер дат нам је и избор, и показан нам је пут којим да идемо. Слобода је јако присутна у Христовом учењу, да ли ћеш да живиш Њега, или нећеш, и то је показатељ слободе. Христос ти даје слободу. Сви имамо слободу у себи, а да ли желимо да је гајимо? Човјек у себи има и плус и минус, и чешће превагне тај минус унутар њега, јер је он по суштини, још од Каина и Авеља, грабежљив, лаком, жели да посједује, да има, и то је проблем човјека генерално. Данас је то веома испољено. Рецимо, данас имате мноштво информација, искушења, али постоје људи који баштине слободу, који покушавају да је гаје и да је живе. Наравно, њих је мало. А, покушавати, значи да освајаш слободу. Кад покушаваш, значи да си већ у тој причи. Ту је и питање којом посвећеношћу се човјек тиме бави. Што је већа посвећеност, веће давање себе, човјек је више освојио своју слободу.

• Баналне ствари притишћу човјека, па се може поставити и питање фрустрације настале немогућношћу остварења слободе.

– Како немогућности? Сматрам да можемо живјети само духовно, иако признајем да нисам од тих. Христос каже, продај све и иди за мном. Питао сам се шта то значи и схватио сам да се треба одрећи свега примамљивог и било ми је врло тешко када сам схватио ту истину, али ја ту потребу покушавам умањити. То је та слобода. Човјек је исувише научен. Од дјетињства нас прво у породици уче то ваља или то не ваља. И ми живимо доста по неком прораму, а можда је баш то што не ваља тај прави пут. То су приче које су дубоко животне, које се живе, о којима се не прича. Човјек себе свакодневно упознаје, открива те тајне, увиђајући добро и оно што је лоше, гдје је пао, гдје се саплео. То је у ствари живот.

Кад заволим портретисаног човјека, слика је готова

• Упркос новим тачкама, рецимо и актовима ратника и ратнице Црногораца, портрет сте задржали као кључан. Зашто је битан портрет?

– Зато што је мени битан човјек, у лицу, у очима, ту је душа, ту се показује карактер човјека, све оно добро и лоше, погано и дивно у човјеку. Мени је битан и ликовно, јер је због црта лица инспиративан цртачки. Није то само егоистично доказивање да сам мајстор. Занимљиво ми је да кроз портрет истражујем карактер људи. Волим да ставим у центар нос, да буде изражен, као нека оса, јер личи ми на орла, на слободу. Те уши, пренаглашене, па очи које су огледало душе. Волим те очи, што је посебно изражено код људи са сјевера који имају мале очи са бистирм, далеким и дубоким погледом, са дубљом причом. Некад ни сам не могу да објасним што радим, и можда је то добро, јер је мени тако лијепо, ја живим с тим људима које нацртам и да би слика или цртеж били готови, ја морам да заволим тог човјека, да ми замирише и онда је слика готова.

• Колико је потребно бити искрен?

– Искреност је неопходна, примарна, најбитнија је. Без ње је немогуће све ово о чему смо причали. Кад нешто желиш то не можеш остварити ако ниси искрен. Научио сам то у Грчкој, од једног монаха који каже, имате Христову молитву, и он каже, није проблем да човјек изговара ту молитву, али је проблем, и на томе човјек мора радити, да је изговори искрено, из срца, из душе. А то нас нису научили. Човјек мора да да себе. Зато је и жртва још један важан елемент, суштински у животу, везан са питањем љубави. Ту се угледам на моју мајку, јер ми је она најбољи показатељ што је жртва. Видим моју мајку, односно то што мајка може да уради за своје дијете, и то је жртва. И када видите то, онда се просто застидите колико мало тога имате у себи. Али, бар имате свијест о томе. И док год то човјек освјешћује он је на правом путу.

• Ви много полажете на утиске и меморије Вашег дјетињства. Данас, најчешће се сусрећемо с негативним описима околности у којима дјеца одрастају.

–Оно што је негативно, по мени као човјеку, не сликару, јесте што немају контакт с природом, земљом. Мислим да је јако важна земља. Волим да дирам земљу. То је наша веза. Земља је важна у животу човјека, од праха смо створени, у земљу идемо, она нас храни. Волим мирис земље. Људи кажу упрљ`о је руке земљом. Не, ја волим да је дирам.

• Како онда нисте постали вајар?

– Био сам талентован и за вајарство и за сликарство и онда сам размислио и рекао, ја сам омањи, а вајарство захтијева снагу. А ја бих волио да радим велике скулптуре. Но, то је било за мене доста тешко изводљиво, нисам био у могућности да платим да ми неко у томе помаже. То не значи да се ја скулптури не враћам. У посљедње вријеме баш озбиљно размишљам о скулптури, нешто сам и кренуо да вајам, тако да скулптура није сасвим искључена, страховито је волим. Но, за то треба вријеме, да се уђе у вајарски начин размишљања, у карактер скултпруе, и да размишљам само као вајар. За четири, пет година, биће и скулптура.

Izvor: dan.co.me

Подијели са пријатељима!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

shares