Неко је игнорисао стару истину да у историји дође вријеме када народу вјера постаје важнија од хљеба, када се у људима пробуде магнетне олује припадности, када страхове стрпају под кућни праг, па заједно, обједињени вјером то осјећање претварају у слободу
Пише: Емир Кустурица
Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу! Експлозија осјећања са црногорских планина, из градских небодера, станова, приградских кућа, спустила се на улице, а Црна Гора је претворена у позорницу највећих хришћанских литија које су до сада виђене. Десило се оно чега су се глобалисти највише прибојавали, и то у вријеме када у свијету већ увелико траје сукоб цивилизација које је историчар Хантингтон предвидио још деведесетих. Он је тада написао да глобализам неће бити у стању да универзалне западне вриједности примјени на читав свијет, да западна Европа неће више постојати, биће јудеохришћанска Америка, између осталих, будизам, ислам, навео је да још и православни хришћани остају цивилизација за себе. Сигурно је да за југоисточну Европу није могуће примјенити свјетске дијагнозе, али симптоми за такву тврдњу су видљиви.
Чудо се десило у Црној Гори. Чега је то све збир? Да ли је у доношењу Закона о вјероисповјести било пресудно слабо познавање корјена властите културе, недостатак интуиције, пуко извршавање наредбе или ароганција! Ко је могао да повјерује да ће црква и њени вјерници који су већ 800 година на своме пристати да им неко украде мит и да то неће изазвати гњев?! Или је Војна алијанса планирала Олују, попут оне у Хрватској? Видјећемо! Неко је игнорисао стару истину да у историји дође вријеме када народу вјера постаје важнија од хљеба, када се у људима пробуде магнетне олује припадности, када страхове стрпају под кућни праг, па заједно, обједињени вјером то осјећање претварају у слободу!
Мистична маса трпи свашта, а њено буђење дуго траје. У случају Црне Горе постоји читаво књиговодство примјена глобалистичког рецепта на становништво које се није опирало западним вриједностима, али је православље постало камен спотицања војној стратегији Drang nach Osten (продор на Исток). На том путу нису спорне примјене нама недостајућих састојака западне дисциплине, поштовања секуларне хијерархије и чега још све не, али се, како је недавно истакао амерички генерал Френклин Бен Хоџис, православље показало као препрека. Чему? Цивилизацији сигурно није, јер без Бизанта и Јустинијана, нема ни Римског права, без Константинопољских грађевина, нема ни узора за италијанске ренесансне градове. Дакле, није ријеч о проблему цивилизацијске природе, па по томе не би требало да постоји проблем ни са западним хришћанством. Много мање него што се у први мах чини! Још мање него што је источно хришћанство трпило од западне цркве у најцрње доба великих сукоба.
У вријеме када је глобализација конформизовала свијет и када је умјесто да његује културне различитости, како је у почетку обећано, малим народима успјела да наметне тек сексуалне разноликости, листа српских културолошких губитака у Црној Гори се повећавала. Народ ове драматичне земље од давнина практикује да у божићне празнике и свадбе испали више бојевих метака него војске у великим офанзивама. Када је на дневни ред 2006. године дошло одвајање Црне Горе од Србије и Црне Горе, није опалила ниједна пушка. И нека није. Била је то вјештина Мила Ђукановића, али и пристанак важних представника српске вјере. Био је то избор секуларних Срба који су се прилагодили државности која је већ једном постојала. Сви су повјеровали да тако мора бити и да њихова култура може бити сачувана. Онда се промјенило све. Огромне инвестиције, црно-бијели новац је стизао, љубав са Русима, па непријатељство према њима. Углавном, уљепшани су градови, путеви, мостови, и на крају је стигао НАТО, али и закони који су промјенили српски језик у „матерњи“, латиница је замјенила ћирилицу, историјске књиге су поново написане црногорским језиком, али и увелико промјењеном фактографијом.
Све је то прошло уз магичну моћ капитала и шансама које су сви приграбили намјеравајући да не буду само пекари, инжењери, доктори, зубари него и богати становници Црне Горе. Само што је у то коло среће упала велика мањина. Гдје су ови што им није пошло за руком да уђу у прижељкивану класу? То је споменута мистична маса која је у секуларној форми већ шетала Црном Гором. Ова сада носи иконе и њен настанак је у корјену осјећања која су је извела на позорницу. Неизмјериво је подручје емоција које, још увијек, не могу да контролишу аналитичари, компјутери, банкари и државни чиновници, полицајци, сјецикесе и маркетиншки стратези и, што је најчудније, ту престаје да игра улогу новац као највећи социјални мотив данашњице. Има Бога!
Када је у низу покушаја да се понизе Срби у Црној Гори, послије свега, у скупштини, под бизарним околностима прошао Закон који наговјештава национализацију православних богомоља и црквене метохије, православни свијет је схватио да не може да опстане без онога у шта вјерује да му је најважније. Све је послије хапшења посланика ДФ-а изгледало као да су бркатог мачка сатјерали у чошак, свештена лица као тужни гаврани су захтјевали разговоре. Наједном, на улицама као да је неко посредовао филмским триком, умјесто бркатог кућног љубимца угледали смо друштвену звјер која кривуда градовима.
Револт православних Срба у Црној Гори је утицао на Београд сигурно у једној ствари. У матици српске културе, тешко да ће у будућности бити изговорена реченица коју је рекао председник САНУ Владимир Костић: „Једина политичка мудрост је на који начин, са неким елементима достојанства напустити Косово.”
Послије литија у Црној Гори, извјесно је да ће се о достојанству Косова и Метохије говорити на други начин и да ће се у блиској будућности стара нова власт, ако помисли да призна Косово, сударити са још већим незадовољством грађана од овог које траје у Црној Гори!
Izvor: In4s.net