Двије деценије од смрти великана Николића: Живко није умро, а кад ће не знамо

Свако има право на своју Црну Гору, онакву како је осјећа и види, како је понио кад је први пут тај свијет угледао, говорио је славни Живко

За филмске јунаке тражио је обичне – мале људе. Говорио је: “Вјерујем да су те тамне слике малих људи ближе истини о човјеку. Мали човјек нуди непосреднију судбину. Ако уопште има великих људи. Велики људи су као фикција. Они су измишљени и појављују се као потреба малих”.

Наш прослављени редитељ Живко Николић био је истински достојанствен и веома храбар човјек, а истовремено јако везан за Црну Гору, њене људе, обичаје и традицију.

Често је био мета политичког естаблишмента и људи који су жељели да сачувају лажну представу о нама, коју је вјешто рушио у својим филмовима.

image

Овај велики умјетник који је оставио велики траг значајан не само за црногорску и југословенску, већ и за европску кинематографију, а који је на нашу велику жалост неправедно заборављен и запостављен преминуо је прије 20 година. 

Стога ће се 24. августа у 20 сати у Kући Стојановића, у Подгорици одржати програм посвећен обиљежавању 20 година од смрти и 80 од његовог рођења. Програм организује Народна библиотека “Радосав Љумовић”, а одржава се у оквиру манифестације “Подгоричко културно љето”. 

image

Како је најављено, учесници ће говорити о Живковићевом дјелу из садашњег угла, психологији лика, колективном несвјесном, мотивима кривице, спутаности и сукоба појединца.

Како је Живко за живота постао класик

Николић је рођен 1941. године у Озринићима код Никшића. Рођени брат му је био прослављени сценариста и глумац Драган Николић.

Похађао је умјетничку школу у Херцег Новом и Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Уписао је глуму али се цијелог живота бавио режијом.

Прве документарне филмове Николић је снимио 1968. године. Били су то “Блажени миротворци” и “Себи за живота”.

Потом слиједе филмови по којима је постао познат и ван граница Југославије као што су “Ждријело”, снимљен 1972. године за који добија Сребрну медаљу Београдског фестивала документарног и кратког филма.Затим слиједе филмови: “Полазник”, “Баук”, “Марко Перов” за којег добија Сребрног змаја у Kракову 1975. године

Потом филм “Прозор” за који добија Златну медаљу Фестивала у Београду. Слиједе филмови “Ине”, “Ане”, “Градитељ” филм “Биљег” рађен 1981. године а говори о Хидроелекртрани у кршу као симболу нечије глупости и обијести. За тај филм добија велику Златну медаљу у Београду, награду ФИПРЕСИ и Златног змаја у Kракову.

Свој први филм “Бештије” снимио је 1977. године, “Јовану Лукину” двије године касније, а “Смрт господина Голуже” 1980. године.

За филм “Чудо невиђено” добио је “Сребрног медвједа” на фестивалу у Москви 1984. године и потукао многе рекорде гледаности у ондашњем СССР-у.

image

Николићев филм “Љепота порока” у Израелу постаје најгледанији и сматра се за најеротичнији филм бивше Југославије, а ту су и “У име народа” и “Искушавање ђавола”.

image

Ништа мање значајан опус имао је и на телевизији. Више од двије деценије трајала је плодна сарадња са Телевизијом Црне Горе. За њега није било малих пројеката: прихватао се реализације и нискобуџетних емисија.

Посебно поглавље у Живковом стваралаштву чине телевизијске драме и серије: “Ђекна још није умрла а кад ће не знамо”, “То кад увати не пушта”, 1988. године и серија “Ђекна”, потом “Народни непријатељ”, да би 1996. по сценарију Драгана Kопривице снимио “Ориђинале”.

image

Живко је говорио да су на њега велики утицај извршили познати црногорски сликар Петар Лубарда, као и Рембрант.

Како је говорио, Лубарда је утицао по једној амбијентацији и претварању те амбијентације у знак, у нешто што је ријеч, можда чак и симбол. А Рембрант једним осјећајем драматике унутар слике.

То му се, иако се бавио филмом а не сликарством, чинило веома бликсим.

Добитник је преко тридесетак награда на нашим и међународним фестивалима.

Са велики увјерењем можемо рећи да је Живко Николић је још за живота постао класик. Његово ђело је познато и ван граница нашег језика. Његов допринос црногорској кинематографији и култури је изузетан. Све што је икада снимио, снимио је на црногорском тлу, дубоко у себи носећи печат родних Озринића.

– Растужи ме што понекад видим да се поједини љуте што другачије сликам Црну Гору. Свако има право на своју Црну Гору, онакву како је осјећа и види, како је понио кад је први пут тај свијет угледао – говорио је славни Живко.

Izvor: https://www.dan.co.me


Подијели са пријатељима!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

shares