СНП
Na osnovu odluke OO SNP Budva, danas je u SO Budva formiran klub odbornika SNP Budva koji će djelovati kao klub SNP, iznositi svoje stavove i prenositi stavove partije u SO Budva. Predsjednik kluba odbornika je odbornik Krsto Rađenović. Takođe, ovih dana očekujemo da ćemo se udružiti sa još nekim partijama koje nemaju mogućnost da formiraju klub, a imamo slične stavove o uređenju opštine Budva i omogućavanju boljeg života svim građanima Budve.
Direktor Uprave za sport i mlade, Vasilije Lalošević, uputio je srdačne čestitke crnogorskim karatistkinjama, Heleni Backović i Mileni Jovanović, koje su osvojile zlatne medalje u kategorijama do 47, odnosno 68 kilograma, na Evropskom prvenstvu za kadete, juniore i mlađe seniore u Tampereu.“Još jedan uspjeh za crnogorski sport! Helena I Milena su Crnu Goru dovele do evropskog trona boreći se svim srcem i snagom za boje naše zemlje! Čestitam njima, njihovom stručnom timu i Karate savezu Crne Gore“, istakao je Lalošević.
Socijalistička narodna partija Crne Gore najoštrije osuđuje maltretiranje kojem su od strane učesnika jučerašnjeg okupljanja na Cetinju bili izloženi novinarka i snimatelj TV Vijesti. Ovo je još jedan u nizu napada na novinare u Crnoj Gori, za koje smo vjerovali da će, sa promjenom vlasti, postati prošlost. Međutim, retrogradne snage aktuelne opozicije ne miruju i koriste svaku priliku da izazovu incidente.Ovom prilikom čestitamo novinarki Ljubici Milićević i njenom kolegi snimatelju, čija su pribranost i profesionalizam doprinijeli da ovaj eksces ne eskalira i dobije mnoge veće razmjere. Novinari u Crnoj Gori, ma kojem mediju pripadali, ne smiju biti meta primitivizma i nasilja, i država je dužna da učini sve da im garantuje bezbjednost i zaštitu.
Црногорска каратисткиња освојила златну медаљу у категорији до 68 килограма
Црногорска каратисткиња Милена Jовановић освоjила jе златну медаљу на Европском првенству за кадете, jуниоре и млађе сениоре у финском Тампереу, преноси МИНА.
Млађа сениорка Омладинца у финалном мечу категориjе преко 68 килограма побиjедила jе Хрватицу Миу Грету Зорко 3:2.
Jовановић jе на путу до финала елиминисала Италиjанку Елеонору Бернери 4:1, Џелзу Сеjдиjаj, захваљуjући правилу о првом освоjеном поену (1:1) и у полуфиналу Шваjцаркињу Шомшанок Бенц 4:1.
То jе њена трећа медаља на шампионатима Европе и свиjета у млађим категориjама.
Јовановићева има jош кадетску бронзу са шампионата свиjета 2017. на Тенерифима и jуниорско сребро са Европског првенству у данском Алборгу, двиjе године касниjе.
Милена jе пласманом у финале освоjила другу златну медаљу за црногорски карате у Тамереу, након што jе првакиња Европе постала и кадеткиња Хелена Бацковић у категориjи до 47 килограма.
Остали црногорски представници у конкуренциjи млађих сениора, послjеднjег такмичарског дана, елинисани су у другом, односно првом колу.
У категориjи до 60 килограма Огњен Оташевић jе у првом колу побиjедио Абдулаха Бацку 9:1, док jе у другом изгубио од Бjелоруса Миките Рашетника 0:1.
Василиjе Мићуновић славио jе на старту категорије до 84 килограма против Мађара Елеса Бенћеа 1:0, али jе у другом колу изгубио од Мухамеда Халита Тамиксела 0:6.
Бољи од мађарског борца био jе и Немања Jововић (преко 84), али jе у другом колу, због правила о првом освоjеном поену, изгубио од Ендрита Шаћириjа (2:2).
Убjедљива на старту била jе Милица Jекнић (до 55) против Њемице Мишеле Сус 5:0, али jе у другом колу изгубила од Данкиње Ерике Батакуjевић 0:6.
Прво коло било jе кобно за Сару Раковић, коjа jе у категориjи до 68 килограма изгубила од Лене Гулумиан из Jермениjе 0:5.
Izvor: https://www.dan.co.me
Ја не могу да грајем овдје испред Цетињског манастира, хоћу да разговарамо, навео је Јоаникије
Изабрани Митрополит црногорско-приморски Јоаникије са свештенством служио је данас у 9. недјељу по Духовима, 22. августа 2021. љета Господњег, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Како је саопштено, високопреосвећени се у свом архипастирском слову осврнуо на актуелна дешавања у Црној Гори поводом његовог предстојећег устоличења на Цетињу и позвао све на преображење да се препородимо, испунимо Божије милости и свјетлости, Божије љубави, правде и доброте:
– Ја призивам и себе и све вас, и Цетиње и цијелу Црну Гору, да се преобразимо, да радимо о добру па ћемо добро и дочекати и добро виђети, и добро ће се Божије, кога има у изобиљу у овоме народу, умножити у нама. Даће Бог. Човјек има тај унутрашњи порив да ствара, али врло често има унутрашњи порив и да разара, да упропаштава и обесмишљава, да тоне у бесмисао. Нажалост тога имамо у свим временима. Ево данас на Цетињу биће, како кажу, велика група оних који се противе да тај окупатор звани Митрополит Јоаникије Мићовић дође на Цетиње, да се устоличи. И јасно говоре да мене не признају за свога митрополита и да хоће да ме поћерају одавде. Добро. Значи они су се мене одрекли, али ја као пастир, као митрополит, као човјек Јеванђеља, не могу њих да се одричем. То су моја браћа.То је народ који ми је Бог повјерио и ја мислим да у њима има много добра. Али како се од тога дошло и ко је ту све порадио да ти људи тако осјећају и мисле, то је већ друга тема. Могао бих ја да кажем штошта и њима, ако би смо хтјели да размијењујемо разлоге и мисли, ја сам увијек ту, али нисам рад да размијењујемо мржњу, пакост. Јер од мржње немамо ништа него мржњу, од пакости ништа него још много више пакости. Нисам спреман за то, али ако су спремни да разговарају, да ми кажу за нешто да нисам у праву, слободно нека дођу. Али ја не могу да грајем овдје испред Цетињског манастира, хоћу да разговарамо- навео је Јоаникије.
Како је додао, и коме год је нешто нејасно „у вези моје службе, ја сам спреман да разговарам“.
– И спреман сам да одговорим, и видим да могу на свако питање да им одговорим, ако ћемо да разговарамо као људи, што је говорио Патријарх Павле. На то смо призвани, имамо нашу народну етику. Марко Миљанов који је носио јеванђелску етику говорио је шта је човјек, бити човјек је штитити другога од себе. Зато је наш Патријарх Павле говорио: Будимо људи. А то урликање и манипулације, право да вам кажем, није ми то пријатно, али ако хоће баш неко да урличе и да прави петљавину па нека прави на свој образ. Ја не могу да се њих одречем, они су се мене одрекли. А ја њих не могу. Шта би било да се ја њих одречем? То би значило да их искључим из Цркве и предам проклетству, а то нећу. Али их упозоравам, да сами не навуку проклетство на себе, као много пута до сада. И тога се бојим, да ће то многи учинити изманипулисани људи, помрачени, злоупотребљени. Жао ми је дјеце и омладине, што се трују млади људи- закључио је Јоаникије.
Изабрани Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је посебно истакао као нетачне и тенденциозне тврдње да се наша Цркав зове црква Србије:
– Не зове се наша Црква црква Србије, него Српска православна црква. То је велика манипулација мијењати име, а кад се мијења име онда се ту неко лукавство спрема. Ја волим Србију, волим Београд, школовао сам се у Београду, као и многи други, била ми је част. Оне школе које сам ја учио тада их није било у Црној Гори. Дакле, кад кажу да ми шаље црква Србије хоће да ме вежу за политику, а ја желим да се вежем само за Христа и за Цркву. Поштујем сваку државу, волим и Србију и Црну Гору, и поштујем и једну и другу државу. И шта сад ту више од мене неко тражи?! Мене не шаље црква Србије, мене не шаље ниједна држава, мене шаље Српска православна црква, мене признаје моје свештенство Митрополије црногорско-приморске и вјерујући народ Црне Горе. Ја нисам извањац, ја сам рођен у Црној Гори, грађанин ове државе. Овдје одрастао испод планине Његош по којој сам чувао 200 оваца и учио Горски вијенац напамет. Откуд сам, одакле су дошли Петровићи?! Није се Петар Други звао Његуш него Његош. Ово само говорим да кажем одакле сам дошао. Гдје је моја служба била до сада? У Црној Гори. Шта сам радио? Види се шта сам радио. Па и сјевер је исто ваљда дио Црне Горе, није само Катунска нахија Црна Гора. Није само Цетиње Црна Гора, и никад није хтјело да буде само оно него је хтјело Цетиње да се шири, и Црна Гора да се шири, да се ослободи, да се обједини са осталим племенима у околини. Добро нек су живи и здрави, никоме не желим зло- поручио је.
Izvor: https://www.dan.co.me
Dok je svijet na društvenim mrežama tugovao zbog obespravljivanja žena Avganistana i grozio se nazadnošću talibanskog svjetonazora, kao da je svima promakla činjenica da je vojna i ekonomska velesila kakve su SAD nakon dugo vremena morala da prizna svoju inferiornost u odnosu na protivnika. Posljedice te frustracije ćemo imati priliku da vidimo u vremenu koje je pred nama. Zapadnije od Avganistana, mala Crna Gora nastavlja da živi svoju krizu identiteta. Ostaje da se nadamo da će na se kraju tog kolektivnog puberteta oblikovati jedno zrelije i složnije društvo. Epilog turbulencija koje živimo i kako će on izgledati pripadaće generacijama koje sada stasavaju. U to ime, komenatar na fenomene koji oblikuju našu svakodnevicu ovog puta smo tražili od politikologa i člana asocijacije mladih SNP-a, Luke Jankovića.
Možda i najnezahvalnije jeste pisati o ratovima i oružanim sukobima koji se dešavaju izvan dosega čak i naše mašte, ali u svijetlu snimaka sa kabulskog aerodroma koji su obišli svijet, riječ ili dvije napisali su svi.
Čejnijevo razdoblje obilježeno brutalnošću na međunarodnoj sceni bio je signal svima da dežurni policajac neće mirovati dok svoje interese ne zazida u floskulama poput one “RAT ZA MIR”. Ono što ne bi bilo pošteno jeste da u ovih nekoliko rečenica napišem fabulu radnje, pokušam da objasnim razloge rata ili sam rat. Manje ili više činjenice, datumi, godine i borbe ovog sukoba jednoga dana će zamarati učenike srednjih škola i poražavajuće je shvatanje da ćemo se i prema ovome nekada ponijeti ravnodušno.
Između vijesti koje nam se prikazuju iz minuta u minut o američkoj vojsci, talibanima, pres konferencijama, osvajanjima i tako dalje i tako redom izgubili smo pojam o onome što i jeste tragedija ovog rata, a to je ČOVJEK. U svakom svojem obliku ženskom, muškom; starom ili mladom, obrazovanom ili bez škole…. jednako su patili svi. Sebično jeste kada sjedeći za računarom pokušavamo da se predstavimo kao analitičari ili borci za ljudska prava, kada u tamo nekoj azijskoj državi možda i dok pišem ove riječi neka žena je išibana i kažnjena samo zato što je žena ne po mjerama i standardima šibatelja. U danima koji dolaze i u kojima će se itekako pričati o ovome ratu, kada čujemo debate o tome da li se Amerika trebala povući ili ne, kada su koji grad zauzeli Talibani, imperativ je da se sjetimo da su ta pregonjenja nekome oduzela prava na život. Život i naše pravo nad vlastitim životom je ultimativno i nijedna sila ma koliko jaka to ne smije poreći i uskratiti.
Između dva građanska rata u Jugoslaviji koji su moralno uništili i izopačili Južne Slovene u maloj Crnoj Gori dešavali su se tektonski potresi na političkoj pozornici. Koplje se lomilo i na kraju slomilo na deblji kraj po polovinu DPS-a predvođenu Momirom Bulatovićem. Tog je marta ‘98. nastala i Socijalistička narodna partija. Neću se ustručavati da budem ličan i da kažem da se SNP rodila iz naroda i sa narodom se borila protiv odnarođenog režima kojem smo prisustvovali i mi koji smo stari koliko i ova polarizovana politička borba.
Obzirom da se prema ovom pitanju odnosim lično svoje viđenje neću predstaviti kroz brojke izbornih rezultata ili suvoparnu političku konotaciju, već na posve atipičan način. Primjer posmatranja predmeta političke kulture jesu 23 godine političkog djelovanja SNP-a u opoziciji i 1. godina u vlasti na državnom nivou. U periodu od 23 godine primjera torture i šikaniranja je dovoljno za trotomna ediciju, a ovi primjeri odjekuju najglasnije u ubistivima Pavla Bulatovića i Duška Jovanovića. Pored otkaza, diskriminacije, medijskih blokada, crtanja meta i Ubistava SNP je za sve ove godine ostala dostojanstvena i sebi nije dozvolila upliv u politikantske vode, čestitanja rezultata treće fudbalske lige, prepucavanjem o tome koja se pjesma pjevala i na kojem skupu, iskorištavanjem svake situacije u političke svrhe. Turbulentan period, politička cijepanja i pokušaji lomljenja kičme ovu političku organizaciju nisu skrenuli sa onog puta koji su uspostavili neki ljudi bolji od nas.
Do danas SNP je ostala politička organizacije u punom kapacitetu tog pojma, i ostala dosledna ideji da kako državom tako i partijom ne može upravljati jedan čovjek, jer ni država ni partija nisu sredstvo za samopromocije već servis građana.
Nakon korone i svjetskog ekonomskog kraha prouzrokovanom njome, živjeli smo u apsolutnoj neizvjesnosti, šta ako i ove sezone crnogorske plaže ostanu puste. No kako ovih dana dobijamo radosne abere o tome da je bolje nego lani briga o uspjehu odnosno neuspjehu prerasla je u nešto što se ne može reći jednom riječju. Naime radi se o tom da igramo u zoni apsurda raspravljajući o tome kakva je struktura gostiju koja je došla u našu zemlju. Dakle više ne govorimo o tome sta bi se moglo uraditi da veći broj ljudi dođe u Crnu Goru već se vode polemike zašto u Crnoj Gori ne ljetuju prvih 20 izabranika časopisa “Forbes” već ljetuju u odnosu na sadašnju strukturu gostiju. Možda nevjerovatno za zamisliti da ovakva stvar može biti plod za dalju polarizaciju crnogorskog društva, ali stanje realnosti nam pokazuje da naši socijalni i moralni kompasu ne pokazuju sjever.
Pokretačka sila u svakoj zemlji, buduća intelektualna i politička elita, reformatori, buntovnici…Sve su ovo osobine koje se vezuju sa po zakonu grupom ljudi mlađih od 30 godina, iako mlad može biti svako. Vode u kojima pliva crnogorska omladina nažalost su mutne i razlikuju se od bistrih brzaka u kojima djeluju po godinama njihove kolege iz svijeta. Ono što najviše možda i smeta svima nama kod mladih jeste apsolutno i konstantno držanje mladih po strani i ne učestovavnje u bitnim društvenim, socijalnim i političkim procesima u Crnoj Gori. Zona komfora u kojoj se nalazimo i iz koje je nekada teško izaći jesu najveći kočionik razvoja crnogorske omladine. Borba za kvalitetnije obrazovanje i bolji društveni status moraju biti imperativ oko kojeg ne smije biti kompromisa. Vjerovatno ove stvari zvuče manje atraktivano i floskularno u odnosu na priče stare 100 i više godine, ali da citiram svojeg profesora filozofije :” Svako bira svoju inteligenciju”. Da na kraju budem potpuno otvoren, mislim da mladi u Crnoj Gori mogu mnogo više i da vremenom polako sazrijevaju za korak naprijed. Uz malo kohezije i usmjeravanja energije na stvari od zajednočkog interesa i opšteg dobra mislim da kratak vremenski period možemo postati ona skupine makar umjesto koje neće misliti neko drugi.
Sjećam se jako dobro kada sam prvi put kao dijete posjetio Cetinjski manastir, i dugo vremena na njega gledao kroz prizmu vjere i istorije. Godinama kako sam odrastao aspekt vjere i istorije proširen je i na polja politike. U ovom domenu u kojem razmišljam o Cetinjskom manastiru moram reći da ga ne posmatram kao zasebnu jedinicu već kao na centar kompletne crkvene organizacije u Crnoj Gori, što on u suštini i jeste.
Činjenica da se pitanje Cetinjskog manastira aktuelizuje periodično, iznova i iznova biju se bitke oko toga čiji je naš Cetinjski manastir.
Pisao je Laza Kostić, a ja se i sam tako osjećam po ovom pitanju :” Dve se u meni pobiše sile”. Je li ova svetinja jedna od najvećih riznica pravoslavlja i istorijskog nasleđa koja u sebi čuva ruku koja je krstila Hrista, čestice Časnog krsta, štap Ivanov, krunu Stefanovu, epitrahelj Savin, barjak Boškov i mošti možda i najvećeg među nama, Svetog Petra Cetinjskog? Sa druge strane taj isti Cetinjski manastir, pogotovo u modernoj dobi, nekoliko puta je istupio politički i bio važna prekretnica u društveno-političkim procesima koji su bitno promijenili kurs Crne Gore.
Danas kada je ponovo dospio u centar pažnje pred tradicionalno ustoličenje crnogorskog mitropolita, Cetinje i Cetinjski manastir postaju u figurativnom značenju tampon zona između dva rova i dvije strane istog naroda.
U nadi da ćemo u vremenima koja dolaze sazrijeti i shvatiti da niko i apsolutno niko nema pravo da bilo kome ograničava slobodu izražavanja pogotovo vjerskog, iskreno se radujem ustoličenju koje je odraz vjekovne tradicije i biti crnogorskog bića, a kojem ja prvi put u životu prisustvujem.
Odmah na početku ću biti eksplicitan i reći da živimo u zabludi da se u svijetu i među razvijenim društvima ne priča o naciji. Ovo pitanje je od kad je svijeta i vijeka bilo od enormne važnosti kako po zapadna tako i po istočna društva. Obzirom da je tako bilo u prošlosti logičan zaključak se izvodi da je situacija takva i sada i da će tako biti u budućnosti.
Pitanje nacije odnosno pitanje pripadnosti naciji proističe iz individualnog osjećanja svake osobe. Taj osjećaj pripadnosti gradi se kroz razne uticaja koji efekat postižu od samog djetinjstva osobe, definitivno najveći uticaj ostvaruju sredina i porodica.
U Crnoj Gori od dobrog dijela političke garniture možemo čuti težnje i ocjene kako nacionalnog pojedinačno osjećaja ne bi trebalo biti i kako biko ko ko upliva u vode nacionalnog Crnu Goru vuče ka ambisu Srednjeg vijeka.
Moje mišljenje je da umjesto pokušaja da se ugase osjećaji nacionalne pripadnosti, djelovanje treba usmjeriti ka ohrabrivanju ljudi da iskažu stavove po ovom pitanju bez da zbog toga budu šikanirani, diskriminisani ili označeni kao retrogradna sila društva. Zadatak tri grane vlasti glede ove pojave mora biti isključivo u službi očuvanja prava svakog pojedinca da se osjeća kako god hoće. Najizraženiji problem kod ove unifikacije pokazuje se kod pitanja nacionalnih manjina u jednoj državi, jer je njihov identit kao manjine u inferiornom položaju u odnosu na većinu u nacionalnom smislu.Za kraj ću reći još jedno da je šovinizam zajednički neprijatelj svih nacija.
Znajući da u Crnoj Gori korupcija postoji na svim nivoima iskoristiću onu narodnu i reći da riba uvijek smrdi od glave. Crnoj Gori je pošlo za rukom ono što nije nikome, a to je da banalizuje do granica apsurda korupciju i korupcionaške afere. Dok u svijetu ministri i premijeri podnose ostavke po pritiskom javnosti zbog kupljene čokoladice novcem poreskih obveznika, u našoj zemlji ljudi uhvaćeni u vršenju koruptivnih radnji ostaju na najvišim državnim funkcijama. Da stvar bude još i gora u odbranu onih koji su zavukli ruke do lakata u džep osiromašenog naroda stao je dio građana obmanjen da će zaštitom lopova zaštiti i državu.
O ovoj temi je ispričano mnogo toga, čitave predizborne kampanje su se bazirale na problemu suzbijanja korupcije na visokom nivou i na kraju svega formula je jednostavna.
Građani koji su primarni kontrolori vlasti ne smiju dozvoliti da se na upravljačkim pozicijama u državi nađu oni koji razmišljaju debelim crijevom.
Vrijeme pored toga što je majstorsko rešeto ono je i neumoljivo pred stvarima na koje nailazi. Uzeću Crnu Goru za primjer pa samo pomenuti nekoliko carevina koje su ukrstile puteve na prostoru naše zemlje, režimi koji su se smjenjivali na kraju i ratovi. Sve je ovo prošlo, neke je pregazilo vrijeme, druge zaboravilo, treće ili četvrte izvelo pred istinu jave.
Pored svega navedenog ma koliko jako i moćno bilo, u kontinuitetu kroz više vjekova jedino što se istinski održalo jesu tradicija, običaji odnosno ukupan folklor ovog naroda.
Sagledavajući sveukupnu situaciju u Crnoj Gori mogu sa ponosom reći da generacije koje dolaze neće prekinuti ovaj kontinuitet obnavljanja naše bogate tradicije. Broj folklornih kukturno-umjetničkih društava koji predstavljaju svoju zemlju kroz igru i pjesmu kako na domaćoj tako i na međunarodnoj sceni je na zavidnim nivou. Lično poseban pijetet imam prema guslama koje su po mojem skromnom mišljenju i najzaslužnije što danas poznajemo svoju istoriju kako je poznajemo. Kroz vjekove su gusle imale drugačije namjene. U određenim periodima one su služile namjeni prepričavanju i čuvanju od zaborava priča od krucijalne važnosti po etnos našeg bića. Bilo je i vremena kada su gusle i guslar podizali moral u ratnim godinama. Danas one posve imaju drugačiju konotaciju, pa ću bez i trunke lažne skromnosti reći da su gusle kao cjelina dio najljepse napisanih stihova odnosno gusle su dio poezije. Neću kriti radost što danas u Crnoj Gori veliki dio omladine direktno ili indirektno uzima učešće u ovom procesu obogaćivanja našeg društva vrijednostima koje su položile najteži ispit, a to je ispit vremena.
Kada živite u zemlji koja de facto nije nezavisna ni po jednoj osnovi, kada za mišljenje po svaki svoj potez morate dobiti zeleno svijetlo od međunarodne zajednice, kada svojim političkim partnerima ili protivnicima na skoro pa sedmičnom nivou morate prijetiti tom istom međunarodnom zajednicom ili kada držite ukočeno uprte oči tamo negdje preko moramo znati da pojam međunarodne zajednice ima posve drugačije značenje od one definicije koja se nalazi u političkim čitankama. Da budem potpuno iskren i bez ustručavanja reći ću da su rijetki momenti u kojima je međunarodna zajednica bila iskren partner ovoj zemlji. U zavisnosti od političke klime i establišmenta zavisila je i sudbina Crne Gore na međunarodnom planu. Naše su epizode u spoljno-političkim krugovima išle od sjaja do očaja. Od neuvažavanja knjaza Danila do najvećih počasti za kralja Nikolu, od pomoći na početku II Svjetkog rata do savezničkog bombardovanja Podgorice, od partnera zapadnih sila u godinama Hladnog rata do živih meta bombarodavanja ‘99. Točak istorije se okreće pokazuje nam da će se i trenutan stav međunarodne zajednice prema nama promijeniti, na bolje ili gore ostavljamo vremenu koje je ispred nas da nam pokaže.
Ono što decidno odbijam, iako proevrospki i prozapadno nastrojen, jeste da budem neko ko će slijepo da vjeruje svemu što dođe iz međunarodne zajednice kao da je sveto slovo. Odbijam decidno da budem neko kome će usta biti puna međunarodne zajednice samo po cijenu ličnih uspjeha. Crna Gora i mi zajedno sa njom vjerujem da ćemo u godinama pred nama sazrijeti i pokazati da ovaj narod posjeduje moć da socio-kulturne i ekonomske prilike upodobi rangu razvijenih zemalja.
Kao neko ko je ponešto procitao o političkim prilikama i samoj politici nisam vjerovao da mogu reći, ali većina makar u Crnoj Gori je postala relativan pojam. Eksperiment kojem nisu dorasle ni utopijske demokratije, a ogleda se u trenutnoj Vladi Crne Gore pokazao je da većina po potrebi ličnoj može biti sklepana u raznim kombinacijama.
Kome milo, kome krivo jedno je činjenica, na izborima određene politike dobiju podršku građana neke druge politike tu istu podršku izgube. Kada se crta podvuče ovo jeste jednačina bez nepoznate, pobjednici izborne utakmice sprovode politiku koja je dobila podršku. Nikakve lične potrebe ili direktive iz kancelarija trećerazrednih diplomata ne mogu po svoj političkoj logici da budu iznad iskazane volje građana.
Ovakvim djelovanjem postavljaju se opasni presedani, iako bih kao politikolog trebao biti srećan zbog pretakanja teorijskih pretpostavki u praktične primjere, kao građanin Crne Gore moram reći da kako ja tako i većina građana ukoliko se nastavi sa ovakvom praksom ne vidim poentu postojanja makar na papiru većine i koalicije jer ona je u ovom sličaju kako sam i rekao relativan pojam.
Izvor: https://portalkombinat.me
Skoro godinu od smjene vlasti u Crnoj Gori, vladajuća većina se još navikava na činjenicu da je vlast, opozicija se teško snalazi u novoj ulozi, postoje naznake da se krenulo u obračun sa organizovanim kriminalom, građani sve manje strahuju da će trpjeti posljedice zbog javne riječi i kritike, ali je izostala odgovornost za brojne afere.Poslanica Socijalističke narodne partije (SNP) Danijela Đurović kazala je da su neminovnost poslije višedecenijskog apsolutističkog i partitokratskog sistema orgomna očekivanja od prošlogodišnjih parlamentarnih izbora.”Upravo su ta očekivanja često sudionike političkih dešavanja gurala u ishitrene poteze zanemarujući procedure. Vladajuća većina se još navikava na činjenicu da je vlast, dok se jednako i opozicija teško snalazi u novoj ulozi”.Ona je ocijenila da pokušaji dovođenja sistema u normalno stanje imaju najveće prepreke u zagovornicima ekstremnog djelovanja, “koji iako ne najbrojniji, ali svakako najglasniji, stvaraju ambijent stalnog konflikta i osjećaj beznadežnosti kod velikog broja građana”.”Ipak, svako iole upućen bio je svjestan da se promjene ne mogu desiti preko noći i da je iskorjenjivanje navika stvaranih više decenija težak i dugotrajan posao”.Ona je istakla da postoje naznake da se krenulo u obračun sa organizovanim kriminalom i da je to za pohvalu.”Paralelno sa tim je započeo proces promjena u sudstvu i tužilaštvu, za koje se nadam da će zaista doći do statusa nezavisne grane vlasti. Promjena takođe ima u dijelu socijalne politike, povećanjem minimalne zarade, uvođenjem dječijeg dodatka, besplatnim udžbenicima, povećanjem socijalnih naknada, prepoznavanjem staračkih domaćinstava i slično. Zdravstveni sistem je uspio da sačuva stabilnost uprkos pandemiji, a ujedno i da se uspostavi ekonomska stabilnost narušena i pandemijom, ali i upitnim ulaganjima”.Istakla je da ono što još nedostaje, a što je od krucijalnog značaja, je pitanje odgovornosti.”Građani su previše dugo trpjeli, svoje nezadovoljstvo ranijom vlasti iskazali na izborima i sada očekuju da se jasno definišu odgovorni za sve afere, arčenje državne imovine, u krajnjoj liniji za dovođenje najvećeg broja građana na rub egzistencije, i da se svi zakonski procesuiraju”.Ona je istakla da su za dovođenje društva u normalno stanje potrebne suštinske reforme, koje su tek u naznakama počele.”Jasno je da okoštalost sistema pruža čvrst otpor promjenama i reformama, kao i da će i četiri godine biti malo, ali je neophodna veća saglasnost i definisanje zajedničkih akcija u sprovođenu reformi u kojoj svi akteri nove vlasti moraju biti na istim talasnim dužinama, što je trenutno i najveći izazov”.
Izvor: Vijesti online
Црногорски кадети турнир у Телкију окончали са побједом и два пораза
Кадетска репрезентациjа Црне Горе поражена jе од Израела (0:3) у посљедњем мечу међународног турнира у мађарском Телкиjу.
Фудбалери Радована Каваjе нису успjели да искористи периоде добре игре, промашили су и jеданаестерац, што је противник знао да казни.
– У утакмици против физички и технички боље екипе, са мањом ротациjом играча када погодите двиjе стативе и промашите пенал, онда се не можете надати бољем резултату. Имали смо и jош двиjе добре шансе, док смо при паду концентрациjе поклонили гол противнику. Момци су хтjели више, али морамо бити спремниjи за екипе из првог и другог шешира у квалификациjама, коjе не праштаjу ове грешке – казао је Каваја.
„Соколови” су имали три веома добре шансе у првом полувремену.
Два пута jе Петар Барац био у могућности да савладала противничког голмана, док jе Лука Лечић у 34. минуту погодио стативу.
Наjбољу шансу за погодак Црна Гора jе имала у 69. минуту, када jе Ненад Кривокапић промашио jеданаестерац.
Израел jе био конкретниjи, Авив Jефет jе довео своj тим у вођство у 17. минуту, а убрзо jе предност удвостручио Шимон Шабо.
Коначан резултат поставио jе Шимон Елгаби у 76. минуту.
Црна Гора jе турнир завршила са побjедом и два пораза.
Савладала jе Мађарску на старту, затим jе изгубила од Хрватске и Израела.
Извор: ФСЦГ
Свако има право на своју Црну Гору, онакву како је осјећа и види, како је понио кад је први пут тај свијет угледао, говорио је славни Живко
За филмске јунаке тражио је обичне – мале људе. Говорио је: “Вјерујем да су те тамне слике малих људи ближе истини о човјеку. Мали човјек нуди непосреднију судбину. Ако уопште има великих људи. Велики људи су као фикција. Они су измишљени и појављују се као потреба малих”.
Наш прослављени редитељ Живко Николић био је истински достојанствен и веома храбар човјек, а истовремено јако везан за Црну Гору, њене људе, обичаје и традицију.
Често је био мета политичког естаблишмента и људи који су жељели да сачувају лажну представу о нама, коју је вјешто рушио у својим филмовима.
Овај велики умјетник који је оставио велики траг значајан не само за црногорску и југословенску, већ и за европску кинематографију, а који је на нашу велику жалост неправедно заборављен и запостављен преминуо је прије 20 година.
Стога ће се 24. августа у 20 сати у Kући Стојановића, у Подгорици одржати програм посвећен обиљежавању 20 година од смрти и 80 од његовог рођења. Програм организује Народна библиотека “Радосав Љумовић”, а одржава се у оквиру манифестације “Подгоричко културно љето”.
Како је најављено, учесници ће говорити о Живковићевом дјелу из садашњег угла, психологији лика, колективном несвјесном, мотивима кривице, спутаности и сукоба појединца.
Како је Живко за живота постао класик
Николић је рођен 1941. године у Озринићима код Никшића. Рођени брат му је био прослављени сценариста и глумац Драган Николић.
Похађао је умјетничку школу у Херцег Новом и Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Уписао је глуму али се цијелог живота бавио режијом.
Прве документарне филмове Николић је снимио 1968. године. Били су то “Блажени миротворци” и “Себи за живота”.
Потом слиједе филмови по којима је постао познат и ван граница Југославије као што су “Ждријело”, снимљен 1972. године за који добија Сребрну медаљу Београдског фестивала документарног и кратког филма.Затим слиједе филмови: “Полазник”, “Баук”, “Марко Перов” за којег добија Сребрног змаја у Kракову 1975. године
Потом филм “Прозор” за који добија Златну медаљу Фестивала у Београду. Слиједе филмови “Ине”, “Ане”, “Градитељ” филм “Биљег” рађен 1981. године а говори о Хидроелекртрани у кршу као симболу нечије глупости и обијести. За тај филм добија велику Златну медаљу у Београду, награду ФИПРЕСИ и Златног змаја у Kракову.
Свој први филм “Бештије” снимио је 1977. године, “Јовану Лукину” двије године касније, а “Смрт господина Голуже” 1980. године.
За филм “Чудо невиђено” добио је “Сребрног медвједа” на фестивалу у Москви 1984. године и потукао многе рекорде гледаности у ондашњем СССР-у.
Николићев филм “Љепота порока” у Израелу постаје најгледанији и сматра се за најеротичнији филм бивше Југославије, а ту су и “У име народа” и “Искушавање ђавола”.
Ништа мање значајан опус имао је и на телевизији. Више од двије деценије трајала је плодна сарадња са Телевизијом Црне Горе. За њега није било малих пројеката: прихватао се реализације и нискобуџетних емисија.
Посебно поглавље у Живковом стваралаштву чине телевизијске драме и серије: “Ђекна још није умрла а кад ће не знамо”, “То кад увати не пушта”, 1988. године и серија “Ђекна”, потом “Народни непријатељ”, да би 1996. по сценарију Драгана Kопривице снимио “Ориђинале”.
Живко је говорио да су на њега велики утицај извршили познати црногорски сликар Петар Лубарда, као и Рембрант.
Како је говорио, Лубарда је утицао по једној амбијентацији и претварању те амбијентације у знак, у нешто што је ријеч, можда чак и симбол. А Рембрант једним осјећајем драматике унутар слике.
То му се, иако се бавио филмом а не сликарством, чинило веома бликсим.
Добитник је преко тридесетак награда на нашим и међународним фестивалима.
Са велики увјерењем можемо рећи да је Живко Николић је још за живота постао класик. Његово ђело је познато и ван граница нашег језика. Његов допринос црногорској кинематографији и култури је изузетан. Све што је икада снимио, снимио је на црногорском тлу, дубоко у себи носећи печат родних Озринића.
– Растужи ме што понекад видим да се поједини љуте што другачије сликам Црну Гору. Свако има право на своју Црну Гору, онакву како је осјећа и види, како је понио кад је први пут тај свијет угледао – говорио је славни Живко.
Izvor: https://www.dan.co.me
Млади људи су највећа снага и потенцијал коју Црна Гора има!
Млади морају бити ресурс своје државе а не изван!
Млади морају бити грађани првог реда своје домовине, а не грађани другог реда преко границе!
Млади морају бити грађани првог реда своје домовине, а не грађани другог реда преко границе!Одупримо се сви заједно тридесетогодишњем прогону у свијет!Не смијемо стајати нијеми јер толико дугујемо себи, толико дугујемо својој будућности а највише од свега дугујемо својој дјеци!Ми остајемо на своја огњишта борити се за бољу будућност савјесно и ЧАСНО!!!Придружите се и ви нашој заједничкој борби!Асоцијација младих СНП ОО Бијело Поље
