Категорија: Култура

Позориште ствара нови свијет и нове дејствујуће принципе. Но, у том стварању није довољно имати само жељу или идеју за неки нови свијет. У том процесу мора се, прије свега, поштовати дар и енергија игре – казао је аутор Милорад Бошковић

Књига „Хамлет на корзоу“ Милорада Бошковића промовисаана је у Подгорици, и то у Црногорском народном позоришту, гдје је аутор ове збирке позоришних критика, осврта, текстова о седмој умјетности и драмским умјетницима једно вријеме био управник.

„Хамлет на корзоу“, чије име је својеврни омаж збирци стихова Тија Ујевића „Ауто на корзоу“ коjи jе један велики пjесник написао и обjавио у Никшићу 1032. године, академик Ненад Вуковић доживљава „као полифонију ауторових сјећања и подсјећање шта Бошковић некад радио и урадио“.

У овај рукопис, на једно мјесто Бошковић је смјестио своје искуство – дуги низ година стицано, бавећи се позоришном и филмсмком историјом, критиком и писањем сценарија, казао је он.

– Он као да дозива сјећања и из богатог предива издваја догађаје, дјела, имена, издваја и обједињава у садржај књиге везане за неке од парадигми у култури Црне Горе, посебно црногорске позоришне и филмске умјетности – истакао је академик.

Славојка Маројевић, уредница издавачке дјелатности Никшићког позоришта, који је ову књигу објавио у сарадњи са ЦНП-ом, истакла је да ова књига садржи близу 30 наслова, есеја, освра, осврта, коментара, студија и огледа, као и репортажа настала током Бошковићевих посјета театарских кућа како на западу тако и истоку.

Она је нагласила да је као приређивача и уредницу посебно импресионирало настојање Бошковића да кроз читав рукопис укаже на појединце али и на општа мјеста у дјелима у којима су они допринијели успону драмске и филмске умјетности у Црној Гори.

– Ово је за мене чиста надреалистичка проза у којој аутор говори и износи своје импресије и сјећања – нагласио је редитељ Благота Ераковић, један од „ликова“ у Бошковићевој књизи, чијим режијама је посвећено доста редака ове јединствене студије о драмској умјетности код нас.

Он се није сложио са ауторовом констатацијом да је позориште једина умјетност које „умире, одлази у заборав“, већ да је ријеч о стваралаштву које „прелази у метафизику“.

Ераковић је оцјенио да је оваква књига драгоцјена и да треба да охрабри људе из свијета позоришта и филма да пишу о својој професији, колегама и умјетницима. О личностима и дјелима који су допринијели успону драмске и филмске умјетности у Црној Гори

Уредница издавачке дјелатности Никшићког позоришта Славојка Маројевић, истакла је да ова књига садржи близу 30 наслова, есеја, освра, осврта, коментара, студија и огледа, као и репортажа настала током Бошковићевих посјета театарских кућа како на западу тако и истоку.

Она је нагласила да је као приређивача и уредницу посебно импресионирало настојање Бошковића да кроз читав рукопис укаже на појединце али и на општа мјеста у дјелима у којима су они допринијели успону драмске и филмске умјетности у Црној Гори.

У основу естетике и етике ове књиге уткани су талог искуства, носталгија и дијалог са сјећањем, казао је Бошковић.

– Позориште ствара нови свијет и нове дејствујуће принципе. Но, у том стварању није довољно имати само жељу или идеју за неки нови свијет. У том процесу мора се, прије свега, поштовати дар и енергија игре – казао је он.

Она је казао да се клања умијећу, образовању, амбицији данашњих драмских умјетника темељне кровне институције црногорске културе и позоришној традицији наше земље, као и посвећености и постојаности глумаца који су наставили да се баве умјетношћу након пожара који је до темеља уништио зграду ЦНП-а, која је обнављана осам година.

Промоцију је водила Бранка Вукашиновић, уредница издавачке дјелатности ЦНП-а.

Izvor: https://www.dan.co.me

Његову бројаницу и двије графитне оловке чувам као благо, истиче у интервјуу за Вечерње Новости најчитанија српска списатељица

Позната српска књижевница Љиљана Хабјановић Ђуровић ове године обиљежава два значајна јубилеја – 25 година од објављивања књиге „Женски родослов“ и двије деценије од штампања првог издања романа „Петкана“.

Обје књиге представљају својеврсне књижевне феномене. До сада је продато око пола милиона примјерака „Женског родослова“, преведен је на 11 језика, а превод на енглески доступан је читаоцима у цијелом свијету преко продајне мреже „Амазон“.

Роман „Петкана“, чији је укупан тираж 150.000 примјерака, преведен је на седам језика, за грчко издање предговор је написао почивши митрополит Амфилохије, а за румунско архиепископ ердељски Лауренцио Стреза. Kњига се продаје у црквама и манастирима српске, руске, бјелоруске и грчке православне цркве.

Српској најчитанијој списатељици, ове књиге су, на неки начин, промијениле живот.

– Од мало познатог, током љета 1996. године постала сам најчитанији српски писац. Захваљујући том успјеху усудила сам се да напустим сигуран посао и редовну плату и посветим се само књижевном раду. Тиме је остварен мој давнашњи сан, јер, од најранијег дјетињства жељела сам да будем писац. Само писац. И када су ми касније нуђена престижна и примамљива мјеста у медијима, установама културе и политици, никада нисам прихватила јер, хвала Богу, кроз писање књига живим остварење свог сна. А роман „Петкана“ промијенио је мене. Док сам писала ту књигу, отворио ми се читав један нови свијет. Окренула сам се вјери и Богу. Научила сам да боље разумијем и више волим друге људе. Постала сам боља. Данас, ја без вјере и Бога не бих ни могла ни хтјела да живим- каже Љиљана у интервјуу за Вечерње Новости. 

Истиче да јој је најтеже било написати роман „Наш отац“.

– Зато што сам се, док сам писала ову горку самоисповијест, поново суочила са јадом остављеног и заборављеног дјетета. Ја и данас, када читам ту књигу, плачем. Туга сирочета никада не пролази. Говорим јавно о томе, да подсјетим неодговорне родитеље који одлазе у нови живот да у старом животу нису оставили поломљене штапове за пецање и пробушене лопте, већ своју дјецу – бића која их воле и пате без њих. Иначе, овај породични циклус објављен је 2016. године када смо обиљежили двадесет година од првог издања романа „Женски родослов“, у престижној „Просветиној“ едицији „Велики романи“. Роман „Петкана“ писала сам као да се молим. И непрестано сам осјећала живо светитељкино присуство. Никада ниједну књигу нисам написала брже. Ниједну лакше. Зато сам и рекла митрополиту Амфилохију: „То нисам ја. То је она. Ја сам само хватала биљешке.“- прича Љиљана. 

Митрополит Амфилохије је био први читалац овог романа.

– Ми се тада нисмо познавали. Рукопис сам оставила на портирници Патријаршије, са молбом да га прочита и укаже на евентуалне канонске грешке. Можете замислити моје усхићење и захвалност када сам видјела његове ријечи: „Љиљана је овом књигом принијела Светој Петки и Христу Богу срце и ум као расцветали миомирисни љиљан на дар.“ После тога, митрополит је читао моје књиге у рукопису. За неке од њих написао је предговор. Писао је у њима да сам ја „мудра списатељка“, да сам „створила драгоцјено књижевно дјело“, да „ходим путем Доментијана, владике Николаја и Јустина Поповића“, али мислим да су његове ријечи о роману „Петкана“ најљепше што је икада речено о некој књизи. Митрополит ми болно недостаје. А његову бројаницу и двије графитне оловке чувам као благо- открила је она. 

Већ годину дана ради на новом роману.

– Биће то трећа књига из низа „Острошко тримирје“. Прича је веома занимљива, тема веома важна, а сам роман веома сложен. Требаће ми, Боже здравља, још две године рада да бих га завршила. Митрополит Амфилохије знао је о чему ћу писати, благословио је мој рад, и ову књигу посветићу њему- закључила је Хабјановић Ђуровић. 

Izvor: https://www.dan.co.me

Otvaranjem izložbe “Krš u Lubardinom pejzažu” sinoć su počele svečanosti posvećene 28. oktobru, Danu oslobođenja i Danu opštine Herceg Novi. Novskoj publici predstavljeni su radovi iz bogate zbirke Fondacije Petar Lubarda, koji su omaž velikom slikaru. Izložba je realizovana u saradnji Javne ustanove kulture “Herceg Fest” i Fondacije Petar Lubarda.

“Možete vidjeti radove mlađe i srednje generacije i već afirmisanih umjetnika, što je jako zanimljivo jer su svi umjetnici drugačije odgovorili temi i radovi su nastajali u periodu od 2010. Do 2018. godine. Ovo je svojevrsni omaž Petru Lubardi”, kazao je organizator izložbe, Vojislav Kilibarda.

“Lubarda je mislilac umjetnosti. Svaka njegova kompozicija je neponovljiva, vi kada jednom vidite Lubardinu sliku do nezaborava je nosite u percepciji. Ova izložba ima svoje značenje jer pokazuje da je kod mladih ljudi Lubarda prisutan kao vječita tema i nadahnuće”, kazala je profesorica i ovogodišnja dobitnica Oktobarske nagrade, Višnja Kosović i zvanično otovorila izložbu. Izložba “Krš u Lubardinom pejzažu” u foajeu Dvorane Park biće otvorena do 30. oktobra.Večeras je na programu svečanosti u čast Dana opštine promocija monografije Lazara Seferovića “Herceg Novi – grad monumentalnih tvrđava”, u Dvorani Park od 19 časova. U okviru sportskog programa danas će biti otvoren jubilarni, 10. Šahovski turnir “Memorijal Obrad Manojlović”, u hotelu “Play” od 10 časova.

Часопис за дјецу и младе „Латица“, који издаје подгоричка Народна библиотека „Радосав Љумовић“ представљен је публици VII Интернационалног сајма књига. Пред публиком је, како су навели, концепцијски измијењен часопис, у којем од сада објављују дјеца и млади за своје вршњаке. Часопис је, додајмо, изашао након скоро двогодишње паузе, изазване пандемијским успоравањем.

Главна и одговорна уредница часописа Барбара Симовић је навела да су реконцептуализовали „Латицу“, часопис који излази деценијама, а све како би дјеци – читаоцима, у недостатку литературе за дјецу и младе, понудили нови квалитет.

– Фокус је стављен на стваралаштво дјеце и младих. Ово је часопис који смо конципирали као часопис дјеце и младих. То јесте часопис за дјецу, али је и њихов стваралачки подухват. Планирамо и да младе укључимо у технички дио стварања часописа, у смислу да средњошколци који касније желе да се опробају у новинарству или издаваштву, буду чланови наше редакције – рекла је Симовић. Додаје да ће као и до сада часопис излазити једном годишње, и да се нада да ће млади и дјеца препознати „Латицу“ као мјесто гдје се могу слободно изразити.

Присутнима се обратио и Милош Милачић, координатор у „Латици“, који је уједно и водио програм, током којег су публици посебно представљени млади аутори Петра Вујисић, Дарија Шћекић и Огњен Вулић. И други аутори који су објавили своје радове у овом броју часописа добили су прилику да се представе.

Izvor: https://www.dan.co.me

Међународни подгорички сајам књига и образовања се одржава у гаражном дијелу ТЦ Делта Сити, a с обзиром на то да је недјеља нерадни дан, а са циљем да избјегну било какву недоумицу, организатор је обавијести да се манифестација, одржава у унапријед најављеном термину, од 27. септембра до 4. октобра 2021. године, са радним временом од 11 до 21 час.

– Врата сајма су отворена за све читаоце, љубитеље писане ријечи и пријатеље Сајма у недјељу, 3. 10. и у понедјељак, 4. 10. 2021. – обавијестио је организатор.

У недјељу ће се сајамски програм одвијати по најављеном програму, а у 20 часова ће бити уручене награде Сајма.

Izvor: https://www.dan.co.me

Трећа колективна изложба у подгоричкој галерији НВО Катаринине чаролије

У подгоричкој галерији НВО Катаринине чаролије ноћас је отворена трећа колективна изложба под називом „Боја као магија“. Излозбу jе отворио новинар Милорад Рашовић пред великим броjем љубиитеља сликарства. На изложби jе учествовало 19 сликара са више сликарских техника.

На изложби су представљени радови Катарине Ивановић, Катарине Бијелић, Данијеле Поповић, Мишке Иковић, Мирка Драговића, Зденке Вукчевић, Весне Милић, Раде Милачић, Срђе Здравковића, Љиље Ђуровић, Ковиљке Бебе Спаић, Анђелке Љумовић, Милуше Милошевић, Анђеле Гвоздић, Стане Радоњић, Снежане Ђурашевић, Маријане Кривокапић, Дење Ивановић и Чедомиле Ивановић. Поред уља, акрила и графике и квилинг, коjим ради Катарина Ивановић, jе техника коjа jе и оваj пут изазвала велику пажњу.

Оваj културни догађаj у центру Подгорице изазвао је велику пажњу и који је jош jедан у низу у овоj галериjи. Ова изложба jе отворена до 3. октобра.

Izvor: https://www.dan.co.me

Подгоричанка Наташа Гудељ најбоља

Подгоричанка Наташа Гудељ добитница је прве награде за младе пјеснике, на 51. Ратковићевим вечерима поезије у Бијелом Пољу. Друго мјесто освојио је Емир Капетановић из Мостара, а треће Милена Радовић из Подгорице.

Двадестчетворогодишња Наташа студира и ради у Бечу, гдје је завршила економију и уписала мастер студије. Њен рукопис под шифром „Данас је уторак“ уједно ће бити и њен првијенац.

-Слала сам свој рукопис  у предходних годину дана на различите конкурсе у региону и више пута била финалиста. Сад коначно добијам ову престижну награду. Част ми представља то што сам прву награду освојила у својој матичној земљи и то баш у родном граду Риста Ратковића. С обзиром да сам по струци дипломирани економиста, награда за мене представља потврду да сам на правом путу у свијету књижевности- казала је Гудељ.

Иако су пјесме које чине њен рукопис „Хетеротопија“ настајaле почетком Наташин 20-их година, она је казала да је управо сада дошао тренутак да их и објави.

-То су пјесме о о миграцијама, љубави, животу, смрти и поносна сам што су се допале и публици у Бијелом Пољу-рекла је ова млада пјесникиња.

Друго мјесто на овогодишњем конкурсу за пјеснике до 27 година припало је Емиру Капетановићу из Мостара.

Његова поезија представља, како је рекао, креативно скицирање живота, а ово је његово друго учешће на Ратковићевим вечерима поезије.

-Хвала вашој земљи, граду и манифестацији на указаној части,  за мене је велика привилегија бити дио ове манифестација, а посебно задовољство бити добитник друге награде“, казао је Емир, додајући да је ово његова друга збирка поезије.

Милена Радевић из Подгорице освојила је треће мјесто на конкурсу Ратковићевих вечери поезије за пјеснике до 27 година. Поносна је, како је казала, што се опет нашла међу најбољим младим пјесницима региона, с обзиром да је и прошле године освојила трећу награду.

-Овога пута сам послала комплетиран рукопис и срећна сам што је добио позитивне критике стручног жирија. Засигурно да ћу наставити да пишем, а вјерујем да ћу се опет пријавити на овај најзначајнији књижевни конкурс у Црној Гори“, казала је Милена, додајући да пише савремену поезију и то из угла жене.

Иначе, на конкурс за награду Ратковићевих вечери поезије за пјеснике до 27 година  ове године стигло је 14 рукописа, а у финале је ушло шест младих пјесника, међу којима су и Бјелопољци и то Ријалда Суља, Петар Јокић и Милован Кљајевић.Честитајући свим финалистима на оствареном успјеху, предсједник Савјета Ратковићевих вечери поезије, Радоман Чечовић, поручио је младим пјесницима да никада не забораве да „су у обавези да чувају свијет од исклизнућа“.

Izvor: https://www.dan.co.me

Na platou ispred Dvorca kralja Nikole promovisana je nova knjiga novinara, parlamentarnog diplomate, sportskog i kulturnog radnika, Vasilija Laloševića “Moja strana svijeta”. U njoj se nalazi devedeset priča o raznim gradovima svijeta i okruženja u kojima je boravio Lalošević, a pisana je, kako navodi autor, bez ikakvih pretenzija, sa željom da bude neka vrsta poziva da se krene na sentimentalan i zanimljiv put.

Nakon prve knjige “Moj kaleidoskop”, obojene sjećanjima na nekadašnju zemlju, njegov grad Bar i Radio Bar, u kojem je započeo uspješnu profesionalnu karijeru, pred čitaocima su sjajni putopisi Vasilija Laloševića iz 54 zemlje svijeta.

“Želio sam da na ovaj način pokažem koliko je bogatstvo putovati i upoznavati nove ljude i zemlje. Imao sam sreću da radim na poslovima skopčanim sa putovanjima, kao novinar, sportIsta, parlamentarni diplomata… Obišao sam brojne zemlje, a ovdje su, vjerujem, lijepe priče o Njujorku, Vladivostoku, Moskvi, Pekingu, Helsinkiju, Rejkjaviku, Parizu, Londonu, Berlinu i brojnim drugim gradovima, ali i onima iz našeg bližeg okruženja, Skadru, Tirani, Elbasanu, Resenu, Ohridu, Beogradu, Višegradu, Somboru… Namjera mi je bila da pokažem i to da smo nekada živjeli u najljepšoj zemlji na svijetu, Jugoslaviji”, kazao je za Radio Bar i Bar info Lalošević.

Knjigu je posvetio svojoj unuci Kalini.

“Čim otvorite knjigu i vidite posvetu, jasno vam je sa koliko ljubavi i pažnje je pisana. Vasko je uspio u njoj da objedini iskustva koja je stekao na raznim životnim i profesionalnim poljima, i sve to pretoči u vrijedno djelo”, istakao je na promociji mr Miomir Vojinović.

Možda će ova knjiga podstaći čitaoce, istakao je autor, da krenu u neponovljivu avanturu koju donosi svako novo putovanje.

“Reakcije čitaoce su već dobre, a ja se nadam da ću ih ovom knjigom navesti da raspakuju stare kofere iz ormara i krenu tragom pozitivne geografije, jer kako je kazao pisac Ralf Valdo Emerson: ‘Dok putujemo svijetom da bismo našli ljepotu, moramo je ponijeti sa sobom ili je nećemo naći’”, zaključuje Lalošević.

Fragmente iz knjige čitao je Saša Maslovarić, a u muzičkom dijelu nastupio je Dragan Šćekić.

Izvor: https://barinfo.me

У оквиру Барског фестивала књиге, вечерас (петак) од 20. 30 часова, у башти Дворца краља Николе одржаће се промоција нове књиге Василија Лалошевића „Моја страна свијета“.

Организатор је Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника „Неказано“ у сарадњи са Удружењем издавача и књижара Црне Горе.

О књизи говоре Мр Миомир Војиновић и аутор.

Одломке из књиге чита Саша Масловарић, а у музичком дијелу наступиће Драган Шћекић.

Лалошевић је, подсјетимо, дугогодишњи истакнути политичар са наших простора. Био је савезни и републички посланик, одборник и дугогодишњи предсједник ОО Социјалистичке народне партије у Бару. Тренутно врши дужност директора Управе за спорт и младе. Дипломирани је журналиста и некадашњи новинар, директор и главни уредник Радио Бара.

Прије ове, Лалошевић је објавио недавно књигу „Мој калеидоскоп“, која представља јединствени животни дневник аутора.

Izvor: http://www.barskiportal.com

Свако има право на своју Црну Гору, онакву како је осјећа и види, како је понио кад је први пут тај свијет угледао, говорио је славни Живко

За филмске јунаке тражио је обичне – мале људе. Говорио је: “Вјерујем да су те тамне слике малих људи ближе истини о човјеку. Мали човјек нуди непосреднију судбину. Ако уопште има великих људи. Велики људи су као фикција. Они су измишљени и појављују се као потреба малих”.

Наш прослављени редитељ Живко Николић био је истински достојанствен и веома храбар човјек, а истовремено јако везан за Црну Гору, њене људе, обичаје и традицију.

Често је био мета политичког естаблишмента и људи који су жељели да сачувају лажну представу о нама, коју је вјешто рушио у својим филмовима.

Овај велики умјетник који је оставио велики траг значајан не само за црногорску и југословенску, већ и за европску кинематографију, а који је на нашу велику жалост неправедно заборављен и запостављен преминуо је прије 20 година. 

Стога ће се 24. августа у 20 сати у Kући Стојановића, у Подгорици одржати програм посвећен обиљежавању 20 година од смрти и 80 од његовог рођења. Програм организује Народна библиотека “Радосав Љумовић”, а одржава се у оквиру манифестације “Подгоричко културно љето”. 

Како је најављено, учесници ће говорити о Живковићевом дјелу из садашњег угла, психологији лика, колективном несвјесном, мотивима кривице, спутаности и сукоба појединца.

Како је Живко за живота постао класик

Николић је рођен 1941. године у Озринићима код Никшића. Рођени брат му је био прослављени сценариста и глумац Драган Николић.

Похађао је умјетничку школу у Херцег Новом и Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Уписао је глуму али се цијелог живота бавио режијом.

Прве документарне филмове Николић је снимио 1968. године. Били су то “Блажени миротворци” и “Себи за живота”.

Потом слиједе филмови по којима је постао познат и ван граница Југославије као што су “Ждријело”, снимљен 1972. године за који добија Сребрну медаљу Београдског фестивала документарног и кратког филма.Затим слиједе филмови: “Полазник”, “Баук”, “Марко Перов” за којег добија Сребрног змаја у Kракову 1975. године

Потом филм “Прозор” за који добија Златну медаљу Фестивала у Београду. Слиједе филмови “Ине”, “Ане”, “Градитељ” филм “Биљег” рађен 1981. године а говори о Хидроелекртрани у кршу као симболу нечије глупости и обијести. За тај филм добија велику Златну медаљу у Београду, награду ФИПРЕСИ и Златног змаја у Kракову.

Свој први филм “Бештије” снимио је 1977. године, “Јовану Лукину” двије године касније, а “Смрт господина Голуже” 1980. године.

За филм “Чудо невиђено” добио је “Сребрног медвједа” на фестивалу у Москви 1984. године и потукао многе рекорде гледаности у ондашњем СССР-у.

Николићев филм “Љепота порока” у Израелу постаје најгледанији и сматра се за најеротичнији филм бивше Југославије, а ту су и “У име народа” и “Искушавање ђавола”.

Ништа мање значајан опус имао је и на телевизији. Више од двије деценије трајала је плодна сарадња са Телевизијом Црне Горе. За њега није било малих пројеката: прихватао се реализације и нискобуџетних емисија.

Посебно поглавље у Живковом стваралаштву чине телевизијске драме и серије: “Ђекна још није умрла а кад ће не знамо”, “То кад увати не пушта”, 1988. године и серија “Ђекна”, потом “Народни непријатељ”, да би 1996. по сценарију Драгана Kопривице снимио “Ориђинале”.

Живко је говорио да су на њега велики утицај извршили познати црногорски сликар Петар Лубарда, као и Рембрант.

Како је говорио, Лубарда је утицао по једној амбијентацији и претварању те амбијентације у знак, у нешто што је ријеч, можда чак и симбол. А Рембрант једним осјећајем драматике унутар слике.

То му се, иако се бавио филмом а не сликарством, чинило веома бликсим.

Добитник је преко тридесетак награда на нашим и међународним фестивалима.

Са велики увјерењем можемо рећи да је Живко Николић је још за живота постао класик. Његово ђело је познато и ван граница нашег језика. Његов допринос црногорској кинематографији и култури је изузетан. Све што је икада снимио, снимио је на црногорском тлу, дубоко у себи носећи печат родних Озринића.

– Растужи ме што понекад видим да се поједини љуте што другачије сликам Црну Гору. Свако има право на своју Црну Гору, онакву како је осјећа и види, како је понио кад је први пут тај свијет угледао – говорио је славни Живко.

Izvor: https://www.dan.co.me