Бројна водећа имена електронског звука најавили наступе
Влада Црне Горе и Општина Будва дали су сагласност за одржавање Си Денс фестивала у Будви од 26. до 29. августа, а како су најавили организатори, посјетиоце ће забављати регионална сензација Сенидах, хрватски репер Војко В и чувени которски двојац Who See.
Најављени су и наступи водећих имена електронског звука Борис Брејча, Мацео Плекса, Медуза и многи други.
Фестивал ће бити одржан на плажи Буљарица у Будви, а из Министарства еномског развоја казали су раније да ће фестивал имати позитиван ефекат на укупан туристички промет, али и да ће додатно промовисати Црну Гору као одговорну и сигурну дестинацију.
Академски сликар Абаз Диздаревић, пјесникиња Тања Бакић и професор Мирко Јаковљевић присјетили су се великог умјетника који је дао неизмјеран допринос да џез фестивал заживи у Бијелом Пољу
У оквиру 15. White Field Jazz festivala који се одржава у родној кући Риста Ратковића у Бијелом Пољу данас је у уприличен омаж бубњару Драгољубу Ђуричићу.
Академски сликар Абаз Диздаревић, пјесникиња Тања Бакић и професор Мирко Јаковљевић на овај начин присјетили су се великог умјетника који је дао неизмјеран допринос да џез фестивал заживи у Бијелом Пољу и да џез музика доживи афирмацију у том граду. Такође су нагласили његов допринос цјелокупној црногорској култури, али и култури екс Југославије, али уједно и подсјетили зашто је важно да његујемо успомену на његов лик и дјела која је оставио за собом.
Тања Бакић је казала да је од Драгољуба имала несебичну подршку за њен рад када су музичке биографије биле у питању те да ће јој недостајати пријатељ и умјетник необјашњиве харизме.
– Мислим да је Бијело Поље посебан град зато што је на фантастичан начин примило Драгољуба Ђуричића,али и он је волио овај град и чини ми се да колико год причамо о њему да никада нећемо испричати причу јер је он био једна посебна личност која је обиљежила музички сцену не само Црне Горе веч и једног ширег културолошког простора – истакла је Бакић.
Абаз Диздаревић је казао да је Ђуричић био истински пријатељ, како града, тако и његов лично те да је уткао себе у овај град првенствено кроз фестивал џеза који је дуго времена презентовао и на чијој је концепцији предано радио.
– Он је био онај који је умио да направи спој музике, оном којом се он изворно бавио, рока и џеза, и на тај начин утиче на публику, односно, на омасовљење присуства овом фестивалу. И док он није унио ту иновативну концепцију овај џез фестивал није толико био популаран у јавности“ истакао је Диздаревић и додао да Ђуричићев допринос није био само на том пољу – какао је Диздаревић.
Истакао је да је Ђуричић био разноврстан умјетник, да је, поред тога што је био извођач, био и композитор музике за бројне представе и филмове, те да је за Бјелопољско позориште урадио музику за представе „Хасанагиница“ и „Дервиш и смрт“.
– То његово трагање у музичком смислу, али и у духовном религијском, био је као једно велико дијете, то за оне који су га познавали није страно. Прихватао је све што му се пружало и надограђивао је то. Тако је био јако инспирисан представом „Дервиш и смрт“, суфијском музиком, из које је изградио једну посебну личну духовну компоненту и градио тај ток своје музике – казао је Диздаревић.
Професор Мирко Јаковљевић је написао књигу „Ритам слободе Драгољуба Ђуричића“ која је настала након великих протеста у Србији које је Ђуричић предводио са својим добошем, а у којој је, како је истакао Јаковљевић, причао о својим доживљајима одређених појава у друштву из угла глумца, музичара и умјетника који је радио графике.
– У суштини Драгољуб је био један префињени реторичар који је из Цуца направио свјетску каријеру, пред којим је један принц лупао у „цептерове“ шерпе, коме су Украјинци нудили да прави и предводи револуционарне промјене са његовим добошарима. Али он је и у овој књизи рекао“моја улога као добошара и неког предводника неких промјена, кад су се промјене десиле, се завршава, ја сам музичар, ја ћу бити глумац и бићу овдје на џез фестивалу“. Мало људи може да буде тако велики, а он један велики, а са друге стране један обичан „ мали човјек“ који је успио у великом свијету“ – казао је Јаковљевић.
Осврћући се на његову музичку каријеру, Јаковљевић је истакао његову спремност да живи по изнајмљеним становима да би свирао у Нишу са Кербером, да се у Скопљу храни виршлама и прженим јајима да би сарађивао са Влатком Стефановским.
Обишли смо све просторије, била је то прилика да се упознају са историјом овога мјеста и њихове домовине, казао је Дражен Каљевић, предсједник и кореограф овог ансамбла.
Фолклорни ансамбл „Румија” из Бара данас је за најмлађе чланове организовао посјету Дворцу краља Николе. Оно што је интересантно је чињеница да су дошли у народним ношњама.
– Дјеца су по први пут имала прилику да посјете Дворац. Обишли смо све просторије, била је то прилика да се упознају са историјом овога мјеста и њихове домовине- казао је Дражен Каљевић, предсједник и кореограф овог ансамбла.
Каљевић се захвалио потпредсједници Општине,Тањи Спичановић, Културном центру и кустосу музеја, Драгињи Радоњић.
Када радимо историјски филм искључиво говоримо о времену данас. Јер, што би тај филм значио да је само историјски? Гледалац мора око себе препознати све манифестације зла које би моглe да утичу на његов живот – каже Зафрановић
„Копаш, копаш, копаш… и онда, докучиш само неких 60 одсто онога што је филм“, каже у разговору за „Дан“ хрватски филмски режисер Лордан Зафрановић, документариста и аутор играних филмова у којима је и на умјетнички начин срочио свој антифашистички политички кредо, који као интелектуалац јавно обзнањује. И, због којег је, како је потврдио и прије неку ноћ у Црногорској кинотеци, на вечери посвећеној његовом недавно преминулом брату Андрији Зафрановићу, и дословно по други пут, сада `90-их, морао да напусти Хрватску.
– Из цијелог свијета су дошле те старе усташе 1991-92, и то је било неподношљиво – прича Лордан Зафрановић, присјећајући се како је морао емигрирати да би спасио голу егзистенцију као и филмски материјал о усташком министру Андрији Артуковићу, на коме је тада радио, и како је изгледао његов умјетнички и приватни живот у Паризу, а потом и Прагу. Зафрановић је говорио и о томе како је чак размишљао да одустане од филма, јер крик против фашизма који је заједно са својим сарадницима „испустио“ `70-их и `80-их очито није био довољно јак да би зауставио оно што се десило 15, 20 година доцније у Југославији. Он је рекао да га је књига, „Острво Балкан“ Видосава Стевановића, поново вратила филму, успостављајући првобитну „редитељску равнотежу“.
– Имам филм о дјеци Козаре, који се сада зове „Златни рез 42“. Покушавам да га подигнем на другу разину јер је сценарио писан 1986/87. године. Модернизовао сам га и дао му нову димензију, јер сад је и нова естетика у питању, прилагођена малим екранима. Филмови се данас гледају на лап топу или телефону. Тај филм би требало да буде круна свега овог чиме сам се бавио све ове године. Сада сам то подигао на виши ниво, нешто између земље која има те жртве и тог неба горе, а негдје између се дешава тај филм. Добили смо нешто пара у Србији, Чешкој, Словенији, Француској, то је интернационални пројект, доста велик, и увијек је наравно велико питање хоћемо ли то догурати до краја, јер је то један филм који нико не жели – каже Зафрановић.С распадом Југославије много што се распало
• С Вама су на сценаријима радили и велики југословенски писци. Да ли је било сукоба ега?
– Није ту било сукоба, ми смо имали заједнички поглед на свијет и није било неке велике разлике. Било је само разлике у приступима. Ја сам њих учио филму, а они су мени донијели литерарне таленте и били смо заједно добар спој. Све сценарије сам усмјеравао према филму који хоћу да радим. Нацртао бих конструкцију, а они би је пунили оним што ми треба. То је била невјероватна, непоновљива сарадња. Кад се распала Југославија, кад је умро Мирко Ковач, па Данило Киш, Ранко Мунитић, све се једноставно распало…
• Поред филмова, на чему још тренутно радите?
– Сада, радим велику серију са Словацима о Александру Дубчеку, два писца пишу, а ја им цртам конструкцију, драматургију и остале ствари… Кад се ради о великом серијалу, кад се прати неко лице 50 година, све мора имати своју логику, лице своје реакције, морате имати врло прецизне ствари у односима. Јер сваки однос оцртава главни лик као и овог другог, јер сваки пут имамо нова лица која имају мистерију коју доводимо до краја. А, притом, никад откривену мистерију. Никад нећемо заправо знати ко сте ви, или он, то је апсолутна мистерија. Извана знамо ко сте и што сте, али, у суштини, што сте изнутра, то је тотална мистерија, и ту мистерију морају одиграти глумци. А, глумце треба довести до тога да и он постане мистерија, да се не прочита одмах, да не иде с неким гестом који је препознатљив у неким шемама глуме, већ да остане увијек у одређеним стварима без обзира што изговара дијалог који је написан, и информативан, који је драматичан, он мора до краја да остане мистериозан. То најбоље раде амерички глумци, који имају те неке паузе током дијалога, рецимо, гледа са стране, па тек онда изговори дијалог, не изговори га одмах, него га проживи, па га врати. То су све алати којим се служимо да би филм добио нову снагу и да препознаш да имаш посла с личностима које су ти блиске, које су дио овог свијета који ти живиш.Медитеранци, њежни и окрутни
• Често се у Вашим филмовима визуелно намеће море, острво, камен, једна тврда подлога…
– Мени то сада фали, јер живим у Чешкој, то море и тај камен бијели. Али, чини ми се и да сам га довољно понио у себи и да га носим у себи, и да ми је то вјероватно довољно. Припадамо једној медитеранској култури, зато сам можда и најближи по естетици италијанским, шпанским вјероватно, и француским ауторима. Припадам култури која је на моменте врло мекана, што се тиче живота, али је доста тврда када је у питању умјетност. Избацују се велики филмови, који су на моменте сурови. Сјетите се Бертолучијевог „20. вијека“, „Врта Финци-Континија“ од Де Сике, Буњуелових филмова…
• Реалност и имагинација увијек се преплићу с оним прошлим, и то упорно. Како изаћи из тог круга? Да ли Вас на том путу држи инат?
– Није инат, него истраживање. Зло је велика тема. Ми смо сви рођени с истом количином добра и зла. Наше провоцирање зла унутар наше особности – личности, унутар групе или цијелог једног народа је нешто што је фасцинантно, на који начин то почне и како то сврши. Углавном то сврши у великим трагедијама. И то је стална и велика опасност. Нарочито на овом простору набијеном пропагандом и мржњом. То је овдје бомба која може експлодирати сваки час. Значи, ми када радимо историјски филм искључиво говоримо о времену данас. Јер, што би тај филм значио да је само историјски? Гледалац мора око себе препознати све манифестације зла које би могле да утичу на његов живот. Ако то не постигнемо онда нисмо постигли ништа.
Изложба „Умjетност за друштвене промjене“ настала током онлајн радионице „Кад порастем бићу Ја“ коју је организовао Амерички угао у Подгорици и Цетињу под покровитељством Амбасаде САД, отворена у холу КИЦ-а „Будо Томовић“
Онлајн радионицу „Кад порастем бићу Ја“ су држале наше умјетнице Ивана Радовановић и Тања Митковић, отворена је у холу КИЦ-а „Будо Томовић“. На радионици која је трајала од краја фебруара до средине априла учествовале су Маша Аџић, Ксенија Бурић, Јелена Вујовић, Милица Краљевић, Соња Куљача, Беба Кристина Лутовац и Сара Ћетковић.
Отварајући изложбу америчка амбасадорка Џуди Раjзинг Раjнкеје позвала учеснице у радионици да иако се живот полако враћа у нормалу, не заборавимо оно што смо научили протеклих мјесеци током пандемије. Понесите са собом све битне поруке са овог пројекта, казала је амбасадорка.
– Сјетите се својих благослова и носите их са собом док се враћамо свакодневици. захвална сам што сте одвојили вријеме да се посветите и научите нешто о америчким вриједностима и збиљи која је по много чему слична нашој. Надам се да смо научили да као људи дијелимо изазове али и једнаке вриједности – поручила је амбасадорка.
Публици и учесницима су се обратили и Ивана Радовановићи директорица КИЦ-а „Будо Томовић“Снежана Бурзан Вуксановић.
Секретарка Секретаријата за културу и спорт Ана Медиговић изразила је задовољство због почетка манифестације која нуди бројне културне садржаје
Традиционална културна манифестација Подгоричко културно љето почеће сјутра, на Тргу независности и трајаће до 23. септембра. За овогодишње издање припремљено је преко 65 програма који ће се одржати на 25 различитих локација у граду.
Секретарка Секретаријата за културу и спорт Ана Медиговић изразила је задовољство због почетка манифестације која из године у годину, без обзира на услове и изазове, грађанима Подгорице нуди бројне културне садржаје током љета.
Како је саопштено из ПГ Бироа, умјетнички директор Градског позоришта Душан Ковачевић је позвао све суграђане и све посјетиоце главог града да прате програме Подгоричког културног љета. Он је подсјетио на саму идеју сликовнице “Бајку животом правимо”, а то је да се дјеци приближе и представе значајне личности из црногорске историје и културе, одабране по епохама.
Поред стандардних програма, позоришних, музичких, филмских и ликовних, Медиговић је најавила и два перформанса, од којих је један перформанс Владимира Бјеличића, који ће након Белведерске ботаничке баште у Бечу, свој перформанс извести и на брду Горица.
Затварање 22. Подгоричког културног љета обиљежиће се концертом групе Лаибацх.Грађани ће имати прилику да прате манифестацију и посредством интерактивне мапе догађаја.
Изложба jе окупила 15 ликовних стваралаца различитих генерациjа
Своjе радове у изложбеном простору ове НВО коjа се налази у Улици Миљана Вукова представили су Катарина Ивановић, Мишка Иковић, Мирко Драговић, Илиjа Вучковић, Ратко Вуjачић, Софиjа Пеjовић, МариjаДуjовић, Маjда Мучић, Срђа Здравковић, Ђорђиjе Вуjичић, Ивана Ракић, Тодор Вучковић, Лука Вучковић, Кристина Кордић и Милко Узелац. Изложбу jе отворила наша позната пjесникиња Милица Краљ.
Риjеч jе о америчкоj драми у коjоj млада прорачуната асистентица покушава преотети кариjеру, славу и приjатеље познатоj глумици
Из КИЦ- Будо Томивић су саопштили да је су у питању позната и
препознатљива филмска остварења кад jе риjеч о драми као филмскоj фоми,
она ће бити представљена од 24. до 26.маjа у оквиру ревиjе “Филмски
жанрови – драма”. И ово као и претходно издање ревиjе дио jе овогодишњег
филмског програма КИЦ-а, а има за циљ представљање филмских жанрова.
Добитник шест Оскара филм “Све о Еви” (1950) са Бет Деjвис, Ен
Бакстер и Џорџом Сандерсом у главним улогама отвориће ревиjу у
понедjељак, 24.маjа. Риjеч jе о америчкоj драми у коjоj млада
прорачуната асистентица покушава преотети кариjеру, славу и приjатеље
познатоj глумици.
Треће остварење британског сценаристе и редитеља Мартина Мекдонаха
“Три билборда испред Ебинга у Мисуриjу” (2017) о жени коjа креће у прави
мали рат против полициjе обиљежиће други дан, а завршница ревиjе биће у
знаку филма “Човjек птица” (2014) мексичког режисера Алехандра Г.
Ињаритуа коjи обрађуjе теме славе и популарности глумачких звиjезда.
Проjекциjе филмова биће организоване у сали Додест, са почетком у 20 сати.
Otvaranje 20, jubilarnog festivala KotorArt Don Brankovi dani muzike, planirano je za srijedu, 14. jula, u okviru proslave Dana državnosti Crne Gore. Naziv programa je „Planeta Boka“, a kako obavještavaju organizatori, tradicionalno, događaj je planiran za pjacu ispred Katedrale Svetog Tripuna.
Kako je najavljeno, muzički dio programa obuhvata tri kompozicije i to: Concertino kompozitora Iva Brkanovića (1906 – 1987), Divertimento Željka Brkanovića (1937 – 2018), kao i Ja sam mrtav sada, vi ste bili prije, djelo Aleksandra Perunovića (1978), posvećeno don Branku Sbutegi (1952 – 2006), a nastalo kao porudžbina festivala 2016. godine, povodom desetogodišnjice smrti don Branka.
„Kompozicije će izvoditi Festivalski orkestar KotorArta pod upravom maestra Roberta Homena, a čitavo će veče biti posvećeno nedavno preminulom mestru Miru Homenu (1940 – 2021). U djelu posvećenom don Branku, solista će biti violončelista Dmitrij Prokofjev, vođa violončela Crnogorskog simfonijskog orkestra. Isto veče, planiran je i retrospektivni film Radio Televizije Crne Gore o jubileju festivala. Veče će upotpuniti i prva dodjela nagrade Darinka Matić Marović (1937 – 2020) izabranoj umjetnici sa prostora Crne Gore i regiona“, navodi se u saopštenju.
Podsjećaju da KotorArt Don Brankovi dani muzike slave Bokelje, čuvaju i unapređuju ono što je bokeško, otkrivaju stara i stvaraju nova djela.
„Boka je uvijek bila mjesto suživota, umjetnosti i napretka, a festival dvadeset godina na mnogo načina daje svoj doprinos da se ovakav imidž grada i Boke očuva, prenese i unaprijedi. Jedan od njih je i tradicionalno svečano otvaranje ispred Katedrale Sv. Tripuna“, istakli su iz PR službe Festivala.
Ovogodišnji KotorArt Don Brankovi dani muzike biće održani pod pokroviteljstvom UNESCO-a, Ministarstva kulture i Opštine Kotor uz podršku važnih sponzora i partnera. Zbog nestabilnih epidemioloških i ekonomskih okolnosti, Festival zadržava pravo promjene programa.
Није у питању сукоб између два народа, Срба и Црногораца, јер су у питању рођена браћа, синовци и стричеви, него дуализам између земаљског и небеског, овдје оличен конкретно у сукобу, ма како то банално звучало, између ДПС-а и СПЦ, казао је Перовић
“Свети Василије Острошки Чудотворац свједок је љубави и милости
Божије према нама, свједок онога што је истинска плодност и спасење,
широка отвореност која се препушта Божијој вољи. Он је остварио потпуно
заједништво са Христом, заједништво у коме ништа не недостаје, које
ничим не мањка, заједништво које се препорађа и све више шири кроз
заједницу која је понуђена и нама данас и свакога дана“, казао је
епископ диоклијски Методије који је јуче у Манастиру
Острогу отворио дводневни Међународни научни скуп „Свети Василије
Острошки – 350 година од престављења“.
– Суштина је у томе да је Св. Василије цијелим својим бићем потпуно и
цјеловито у исхатолошком заједништву са Богом, али и са нама. И на
крају, нема Св. Василија без Христа, јер Христос у ћивоту острошкоме
лежи. И у том контексту једино можемо сваки пут да откријемо Св.
Василија и сусретнемо се са њим, данас и сјутра, у свјетлу јединства и
хармоније Христове побједе и васкрсења. Нема бољег и досљеднијег учитеља
вјери Христовој од Св. Василија – истакао је владика Методије који је
прије почетка скупа у Горњем Острогу служио Св. архијерејску литургију.
Манастир Острог највећа је светиња нашег народа, казала је проф. др Весна Братић,
министарка просвјете, науке, културе и спорта. Једина истина је да је
све Божија воља и божанско устројство, што је показала прошла година
када је Црна Гора духовно препорођена. Попут лозе која је никла из
стијене гдје се светитељ упокојио, никао је литијски покрет до тада
никад виђен ни у Црној Гори, ни било гдје.
– Све ово је потврдило живи дух хришћанства, православља и Светосавља
у Црној Гори, али и култ Св. Василија који је попут његовог тијела
видљиво неподложан закону труљења и пролазности, као и да је „сва земља
пуна славе Господње“. Дужна сам у овом контексту поменути имена наших
блаженопочивших владика патријарха српског Иринеја, митрополита
Амфилохија и епископа Атанасија. Њима дугујемо обнављање љубави, вјере и
заједништва – истакла је Братић.
Академик Јован Делић казао је да пред бујицама
народа који долази у Острог пуцају све границе, постајемо једно, а
светац се непрестано потврђује као ујединитељ и чувар нашег идентитета и
сопства.
– Мало је шта скупље, ако је ишта, и вредније у нашем народу од
острошког манастира, свеца у њему и стијене која подупире небо над Црном
Гором. Морамо увијек бити свјесни аксиолошке димензије овога мјеста и
овог Божијег и свечевог здања. Овдје су главне архитекте били сам Господ
и Св. Василије, ово је мјесто моралног очишћења, уздизања и
подвизавања, рекао је Делић.
Проф. др Богољуб Шијаковић је казао да је српски
народ завјетна заједница, и да је довољно поменути само Косово,
Видовдан, Светосавље. Вриједности људском животу дају смисао и због тога
их бранимо да живот не би изгубио смисао.
– Ако ништа нисмо спремни да бранимо онда наш живот постаје тек
биолошка чињеница лишена смисла. У томе је смисао велике црквено-народне
лозинке нашега времена „Не дамо светиње“, а у том подвигу на нашој
страни су Бог и Св. Василије – казао је између осталог Шијаковић.
Научни скуп, који организује Митрополија црногорско-приморска са епархијама Будимљанско-никшићком и Захумско-херцеговачком, одржава се и у Никшићу и Требињу, а о острошком светитељу говорили су бројни чланови академске заједнице Црне Горе, Србије, Републике Српске, Кипра, Грчке и Русије.
